Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

6 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

Професор московског универзитета А. П. Лебедев у својој „Исторфа греко-восточнои церкви подђ властно Турковљ“ 1901. П. Том, на стр. #48. вели: „Извђстињи греческиИ писателђ Константинђ Економосђ (Т 1857.) утверждалљ слбдутошее: „одно простое чтенје богослужебвмхљ книгђ, и часто весљма неудовлетворитељђное, но если толђко соединалосђ сђ мелодичност!о голоса, доволно уже право на свиценническуко и дјаконскуто должностђ“. Невђжество нисшаго клира простиралосњ такљ далеко, что изљ 1000 (хиљаду) сваценниковљ едва 10 могли подписатђ свое има; кто же изђ нихђ умблљ или могђ писатђ, тотђ уже считалса за ученаго и потому, вђ знакђ своеи учености, носилђ при себћ чернилвницу (мастионицу). Немногимђ лучше нисшаго духовенства бмло образовано и вегсшее. Между 180-њо аржереами, которње, за изклоченемљ титуларнвгхљ епископовљ, составлали веесшни клирђ Восточнои Церкви, едва 10 обладали надлежацимљ образовашемљ; изљ осталихљ 170-ти тридцатђ или сорокљ (40), если и бели образованњ, то все образованје ихђ ограничивалосђ толљко одноо греческоо словесноствио и чтенјемђ (вђ точномљ смвелђ слова) св. Писанји и св. отцовљ —,“%)

Да није и пре тога а и у то време стојало боље ни с руским свештенством, види се и из „Очерка по Истори Русскои церкви

вђ ХУШ. и ХЛ. в.“ од Павла Владимировића Верховској, професора варшавског универзитета, Варшава 1912. |

Он на стр. 35. рече по Е. Е. Голубинском: „Наши требованта отљ свиценниковђ состолли вђ томђ, чтобв они бмли чутњ-чутђ (једва) грамовнвг (знали читати и писати), умбли служитђ церковна службњ и совершатђ требм — и толљко.“

#) Коустаутуоо Обкоуброр. Трамоутог туђој гихАтотои%у, по соутогрелиоу фоторикру фу БихА ои иифу сорфевтибтеу (1821—1852. сел. 137. Аељинљг 1864. Слич. проф. Курганова (Устроиство церкви королевства Греческаго, стр. 418—419. Каз. 1871) и Оегогота Машгега (Раз Опестасће Уојк, Вапа П. 153. Негдејб. 1835.). )

Познати „велики књижевни крадец“ Радослав М. Грујић, у „Српске школе“ (од 1718. до 1739.), Београд 1908. (издање задужбине И. М. Коларца) на стр. 3. рече: „— — Но ипак из познатих нам историјских података у паралели, изгледа нам, да су српске основне школе тога периода показивале знатно бољи успех од грчких, на име: незнање грчког парохијског свештенства беше таково, да од 1000 свештеника, једва акфује 10 могло само бар име потписати.) (А под %) В. у Оеото-а Машгег-а, — Паз Опестасће Мојк, Негдећђ, 1835. В. 1. стр. 153. и д., испор. проф. Курганова — Устроиство Церки королевства Греческаго, Каз. 1871. стр. 318.—319.).

Грујић је по „своме начину“ прећутао откуда је узео горњи навод о грчком свештенству, и то наравно с тога, да покаже своју начитаност, како се он служио и Маурер-ом и Курганов-ом радњом.

„Ну, није он само у истој својој радњи на том месту прећутао „прави извор“, него је тако исто радио и с наводом АЈехапдаг-а НеПафиз-а „Зтаћиз ргаезепз Огаесае, 1714.“, на ког се поввао на стр. 3. 4. 101. и 156. и не имајући Хеладија у рукама, него га је наводио по Лебедеву.

О поменутој „необично вредног писца“ Грујићевој „Српске школе“ „марљиво израђеној по архивским изворима“, биће другом приликом већ разговора, те ћемо дати прилике да увиде ко је Грујић и како он ради и они, који га и после нашег приказа његове „Апологије“ сматрају и држе за озбиљна књижевника. :

У осталом није код нас само Грујић „шакав“ књижевник. Има код нас „веома мудрих“ књижевника, који су „мудрошћу“ својом дошли до највиших угледа, ал им ни мало не дерогира да шуђ рад продају под свој и њим се размећу.

Крајње би већ време било да и код нас једном овлада солидност и да се швиндлерски не ради.