Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

196 Архив за историју српске Православне карловачке митрополије |

од својих Архијереја, од којих би они могли сазнати много штошта, шта им треба чинити а шта не треба и, упозоравати их на многа трула места у нашем јавном животу у опште, што од сво-

јих назови пријатеља не могу чути, које из незнања, а које из сујете да се само њихово мњење сазна и поштује; с тога је дужност њихова да буду врло обазриви у избору својих пријатеља и саветника, па кад се увере о нечијем искреном и несебичном пријатељству, да их добро и чувају, а подједно да се чувају да њима не овладају и онакви „пријатељи“, који га траже само из личних рачуна.

Ако икад, у данашње време потребују наши Архијереји мудрих и искрених саветника, који ће им и знати и хтети искрено савета дати и, потпомоћи их у њиховим тешким дужностима, пошто је данас сва одговорност за сав њихов рад на црквено-народном пољу пала на њих.

Мелетије Павловић митрополит београдски (1831.—1833.), човек с манастирском школом, ал бистар као змај „установио је обичај црквених поглавара старога доба да често позива к себи отменије људе из народа и виђеније свештенике, и да се преко њих извештава о црквеним потребама те споразумно изналазе начин за подмирење истих“. („Гласник православне цркве“ за 1904. стр. 92.)

Владика шабачки Герасим поднео је кнезу Милошу 1826. „Начертание“ о уређењу свештенства.

У 13. т. рекао је: „Двапут у години о св. Георгију и св. Димитрију на један опргдељен дан да бива у митрополији — епархији . 7“ скупштина гди да се скупе отмени архимандрити, проте и јереји · од епархија, и да се прегледају црквена дела и погрешке свештеничке, како што Божиј закон гласи. („Гласник прав. цркве“ 1906. стр. 520.)

Како би лепо и корисно било, да се и код нас тај обичај практиковао и практикује !

Архијереји треба једном да прекину с некадашњом традицијом, да с митром долази одмах и све знање и умење, п да они не требају ничијег савета и договора.

Не, баш они на својим тако истакнутим и тешким положајима требају мудрих и искрених саветника, који ће им моћи својим саветом и користити, а по некад и сачувати их да не учине ово или оно, што им не може служити на част. |

За пример — од много сличних примера — навешћемо само овај.

Да наши Архијереји имају савесне саветнике, зар би се могло догодити, да се за патрона новосадске гимназије препоручује човек, који је јавно пред судом изрекао, како је наша виша јерархија крива, што је дошло до сукоба 1848./9. између Србаља и Мађара, која је била у бечкој служби, и који има сина у мађарској гимназији.

А шта би се тек дало рећи за каноничне визитације, које се врло ретко чине, како се обављају и, шта коштају општине.

Епископ бококоторски благопокојни Герасим Петрановић није пропуштао, а да чешће не обиђе подручне парохије. И његов пут био је скроман „без сјаја“, — а није тражио бандерије, музике, пуцање топова.

Па шта тек да кажемо за протопрезвитерска звања и о њи-

ховој визитацији, како је обављају и шта би се тек после њихове