Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

__ Архив з за историју српске православне карловачке митрополије | 89

но со всем љубити јего јако оца и бојатисја јако Господина — При сем и заклињаемсја — да никакова невјерствија нехоштемо сотворити их преосвјаштенству или општеству и двору и вам, зато будите слободни јемци за нас и подајте писмо и печат и молите се за нас вси прилежно“.

Уз то су свих поменутих 6 свештеника издали писмену заклетву, да ће „за прегрјешенија и преступленија своја ва отрежденом аресту ожидати суда Архиепископско-Митрополитскаго и никоего невјерствија оцу и Архипастиру или обштему народу и јего двору и церкви свјатјој несотворити, или отбегнути и отити без благословенија“

На то су кнез, ешкут и таначници издали 4. Авг. 1733. од себе ово јамство:

„Ми ниже подписани жители вароши Карловца ва варошком дому сабрати и обштим потврждением моление и јемство себе полагаемо ради виновати 6 свештеников карловачки, т. |. — — код. за преступление свое њихову пресвјаштенству праведне сут арестирати и в темницу положени, зато пак Г.Г. Архиепископа и · обштаго оца и Архипастира молимо и на милост подвизаемо, да би им до суда благост сатворили и из темници и железа их ослободили и ва своја доми в Карловци да би пребивали дондеже нихово П. позовет их пред свое лице и без роптанија аки своему ' благодетељу абие до поидут да би за овакоја своја преступленија покајание имели — — —“, те се обвузују за них добри стојати.

Како се ова ствар свршила, не знамо.

Из овог се пак види, да су се карловачки свештеници морали покорити поменутој наредби Митрополитовој о репортима недељним.

Да л' је и под патријархом Арсенијем Јовановићем — Шакабентом — Е под пријамником му Митр. Исаијем Антоновићем, исти обичај постојао и у којој форми, не знамо.

Како је, као што панк поменути свештеници за поменуту наредбу Митрополитову о репортима крив био генерални ексарх Петар — потоњи Павле — Ненадовић, то је он поставши Митрополитом установио не само, да му карловачки свештеници недељно о благослову реферишу шта се догодило у њиховим парохијама, него су му тромесечни извештај морали подносити и протопрезвитери, па и игумани.

А учитељи на карловачким покровобогородичним школама морали су му месечне извештаје подносити, шта су ког месеца и сваког дана предавали, односно, што је који ђак прочитао тога месеца.

Доцније је тај обичај престао — а кад, то не знамо.

Данас у неким Епархијама месно свештенство одлази на Архијерејски благослов у недељно-празничке дане, којом приликом обично не проговори ни речи са својим Архијерејем, него их благослови просто и отпусти.

Овакав начин давања простог благослова — кад се већ заборавило на установљење истог обичаја и не ће да се обдржава ма и не у оној форми, — могао би слободно изостати, јер се догађа, да ако је ком свештенику далеко кућа од двора, обавивши пре тога коју дужност, мора да се жури по благослов, и онако 'знојаван улази у хладну цркву, да у њој добије кијавицу ил другу болест.