Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

166 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

Прелазим сада

6.) На свидјетељства православне мјестне аутокефалне цркве у Срба пре долазка једног дела истих у г. 1690. у аустро-угарске земље, да би се видило, како је негдашња српска црква, која је мати овостране српске цркве, односно карловачке Митрополије овамо дотичне догме и каноне св. православија изводила.

Св. Сава је на повратном путу из Никеје где му је вселенски Патријарх концедирао националан клир за отечествену цркву, сврнуо у Солун, и ту, као што сведочи његов сапутник, ученик и биограф Дометијан „книга многи преписа законние о исправленји вђрнг, ихже требоваше соборнал ему церква“.

Те законске књиге превео је затим св. Сава у друштву са својим ученицима на славенски језик, и тако је он створио знамениту „кормчао кнђигу“.

И Историја сведочи а и опште познато је већ данас, да је св. Сава управо створитељ прав. српске цркве. Он је организирао целу цркву тиме, што је основао осам епископија, увео националан клир.

Сад се ређа питање, зашто је он створио „кормчао кнђигу“. — На сваки начин за то, да на основу, у духу а по потребама тог каноничног зборника буде његова црква засађена, организирана и руковођена.

Све православне славенске цркве (руска, бугарска) од дана првог појавлења кормчаје књиге у њиховој средини, па све до данашњега дана придржавају се у свему и свачему кормчаје књиге као неке светиње.

Кормчаја књига пак јесте строг канонични зборник, који признаје у Цркви и за цркву изкључиво и свестрано целокупну власт само Јерархије.

Устројство српске православне цркве положено је дакле баш св. Савом на догматичко-канонични темељ и то помоћу „кормчаје књиге“.

Поместна прав. аутокефална црква у Срба живила је и за време св. Саве, и доцније за време некадашње српске државе и после паденија исте, под турским господством, увек по „кормчаји књизи“.

Осим кормчаје књиге, која већ по себи довољно сведочи, посведочавају то и доста оскудни и сиромашни српски исторични споменици.

Да наведем само један карактеристичан пример, из кога се даје видети, како је дух каноничних институција цркве све тадашње

.

српске кругове провејавао. Пећске прво-јерархе и остале српске јерархе бирао је, као што дознајемо из тих споменутих српских историјских споменика „Церковни Сабор“ или сабор Архијерејски, т. |. Архијер. Синод, као што то прописује кормчал кнљига Т. |. канони.

Доцније, за турско доба, поче насилије крњити власт тог Архиј. Синода, па међу осталима и самовластно постављати предкоснуте Јерархе; али баш ти худи и оскудни српски историјски споменици жигошу те чине турског насилија злоупотребом, јављајући изрично, да је овај или онај турским насилијем, а не избором Сабора архијерејског постао Јерархом.