Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

224 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

ја тејпе Маће Шћте, мо ле даз Шпеп апуепташе Метк 21 Ећге (онез, хиг 2#шпедепћен 85. М., ипа 2шт Не! ипа Еготтеп тетег Кисће ђетппеп ипа уоПепдеп зоПеп.

(бегићеп пбпгепз Е. Е. уоп тетег тијозјеп Мегећгипо ипа аизгетејсћпе еп Носћасћипо џегзтећегћ, мот! јећ фе Ећге ћабе писћ 21 гоне ет

Комесар отвори Синод 29. окт. (10. нов.) 1852. У седницу доБоше од деклараторијских владика, владика Платон Атанацковић, - Евгеније Јовановић карлштатски и Стеван Крагујевић пакрачки више их у то време и није било. |

После говора комесарова, поздрави патријарх Јосиф Рајачић комесара овим говором, који је пре тога био на цензури код комесара.

Исти отпоздрав патријархов гласи;

Ваше Превосходителство ! |

Самују вјест, јако јего величество наш всемилостивјејшиј Император и Господар торжествование архијерејскаго Синода ко избранију оскудјевајушчих Архипастиреј благоутробно дозволити умилостивилосја јест, како аз, тако и возљубленаја во Христје Братија моја, високодостојњејшиј Г. Г. Епископи, вес честниј клир, и вси наши каждаго званија и возраста јединовјерни с величајшеју радостију поздравихом. |

Днес обаче, когда ми всевисочајшују вољу сију Божиеју помошчију во исполнение дјествително ступати зрим, когдами и са-

маго Мјестобљуститеља нашего всељубљенаго Монарха по средје нас приемлем, когда ми јего на степенех всевисочајшаго в нашеј изборној кљети (синодалној сали) водруженаго престола плотно видим, радост наша јест цјела, полна, совершена. Словеса моја сут зјело слаба, јеже мјеру сеја чрезвичајшија радости опредјелити моШшчи.

Сие отеческое, љубве полное и праведное дјело нашего всемилостивјешаго Государја Императора (силњеј њекоеј бурје подобно разгнало јест всјакиј страх за наша Привилегим, за древнија обичаи и уставоположенија нашеја свјатија православнија церкве в.ц. к. Державах“), оно в нов поджегло јест љубов нашу к нашему Государју; оно чудесно утвердило јест нашу многоискушенују никогда неколебавшујусја вјерност и приверженост ко всепресвјетљејшеј Јего династии; оно воздвигло јест наше повјерение ко јего отеческој -љубви, добротје и правдје до височајшаго степене!

Но и того ради зјело сердечно радуемсја ми, что избор јего величества, јеже јему при торжественом дјеље сем заступаему бити пал јест на ваше Превосходителство. . (Рајачић и Коронини од првог дана мрзили су се и гледали где ће један другом напркосити.) Всевисочајшее повјерение, которое јего величество во вашу. високују особу тјем полижило, что вас в качествје военагои гражданскаго управитеља нашему прекрасному и благословеному оте-

честву поставило, ваша обшчевједомоја честност, ваш благородни

витешки характер, ваша прочаја високаја достоиства, вашја о все-

#) Ово у загради морало је изостати из поздрава по жељи комесаровој, коме је као што рече др. Т. Мандић морао ићи на цензуру. Уред. :