Arnauti i velike sile

179

думу Великим Силама, говоре о стварању автономне Арбаније не само као о једној начелној одлуци Великих Сила, него као о свршеној чињеници, па зато и не претресају питање : да ли се у опште од Арнаута може начинити ма каква држава, већ се само старају да то] држави даду границе, које не би угрожавале животним интересима српскога народа. Шта више, српски пуномоћници у томе меморандуму не помињу ниједном речју оно друго животно питање Србије, питање о пристаништу на Адрији. Зашто ? Зато што српски пуномоћници у Лондону, кад су радили на овом меморандуму, мораху вероватн да he Великим Силама поћи заруком да приводе Турску да приставе на услове за мир Балканскога Савеза, да he мир бити одмах закључен, да he према томе принципијелни споразум амбасадора бити очуван и да je према томе била њихова дужност да се старају само за уљудније границе будуће Арбаније. Али догађаји су се друкчије развијали. Не дође до закључења мира. Велике Силе допустите да их изненади још један државни удар у Цариграду и Младо-Турци осујетише још једанпут напрезања целе Европе да дође до мира. Рат Балканскога Савеза противу Турске морао се наставити, и баш у време када ми пишемо ове врсте, наново потоцима тече људска крв од Скадра до Чаталце и од Јањине до Г алипоља. Ово страшно ново проливање крви, које евроиена дипломатија није умела да спречи, може да однесе све што се у Лондону „направило.“ Ако и кад после овога новог проливагьа крви између Балканскога Савеза и Т}фске дође до нових преговора за мир, ко зна да ли he се они водити посредништвом Великих Сила за дипломат-12 -