Arnauti i velike sile

184

„Наши завршује професор Катарани своју брошуру италијански интереси захтевају да Валона не буде утврђена и захтевају да се не смета легитимным интересима балканских држава, да им се насилно не отимају плодови њихових победа. Свако друго решење било би страховита неправда у којој ми с нашим оружјем не можемо учествовати. Арбанија није ништа учинила да би заслужила своју независну државу. Ако je таква држава политична потреба Европе, нека се створи, али не на штету оних народа, који су пролили потоцима своју крв и који су сво] опстанак бацили на коцку само да заузму пристојно место у европском концерту. Балкански народи који су тако пуни животне снаге и несумњивих врлина, имају право да уживају плодове, као што je то цео свет, у сва времена, признавао победиоцима.“ На ову паметну енунцијацију италијанскога професора могао би само један гроф Штернберг или један Леополд Мандл овако одговорити: „О, ти наивчино мачкодерска! Шта се нас тиче да ли би автономија или чак независност била за данашњу Арбанију срећа или несрећа? Не тражимо ми велику Арбанију за љубав дивљачких Арнаута, него ми тражимо Арбанију у коју бисмо могли увући цео Санцак, целу Стару Србију и добро парче од Македоније само зато, да би одгурали Србију дефинитивно од Јадрана, да јој не дамо да постане способна за живот, да јој непрекидним арнаутским упадима не дамо ока отворити, те да нема кад ни да помисли на и Херцеговину, нити да буни наше јужне Словене.“ Када бисмо ми, који не разумемо толико балканска питаша као што их разуме племенитп чешки гроф, или онај покрштени Јеврејин, који сада стоји у језуитској служби, узели слободу да на то од-