Arnauti i velike sile

17

И тако Арнаути после много хиљада година свога живовања тек су пре четири године осетили потребу да узајме туђу азбуку. 25 Где није било писмена, није могло бити ни речи о каквој писмености ; и није никакво чудо што су Арнаути једини народ у Европи који нема никакве књижевности. „ О каквој арнаутској књижевности и о каквој арнаутској писмености тешко да може бити и речи ]едно с тога, што се народ дели на две трупе и два језика, који имају врло мало сличности међу собом, а друго што и у свакој од тих трупа сваки образовании човек има своју властиту азбуку, сваки од њих пише како хоће ; једноставне писмености нема, и зато je свака домаћа књижевност изванредно отежана. Арнаутски писци писали су или на српско-хрватском или на турском, или на италијанском језику, а неколицина од њих и на француском. Једва да је икоји од њих могао што написати за свој народ. У томе дармару од разних азбука за сваког иоле образованог Арнаутина тешка je умешност да чита макар само писма или документа“. 26 Докле су у самом Арнаутлуку чињени ови први покушаји да се макар и позајмљеном туђом азбуком омогући макар каква народна писменост, дотле су други неки Арнаути у Европи већ почели да раде на оснивању автономне арнаутске државе. „Зачуђена Европа вели Гастон Гравије, 27 мислила je да та агитација стоји у вези са већ пробуђеном народном свешћу. У ствари та je аги-

25 Барон Нопча пише чак и 1907. г.; „Има изгледа да he мало ломало бити у Арбанији више ортографија него што he бити људи , који знају читати (Цицат код Сиберца, стр. 50).

26 Siebertz, Albanien und die Albanesen, Landschafts-und Charakterbilder, Wien, Manz, 1910, стр. 48.

27 Gaston Gravier, L'Albanie et ses limites, Extrait de la Revue de Paris, 1913, стр. 16.

АРНАУТИ И ВЕЛИКЕ СИЛЕ 2