Arnauti i velike sile

30

и главки разлог зашто та земља никада није имала заједничку историју, шта више, изгледа да никада није предузиман ниједан озбиљнији покушај, да се од деле те земље направи заједничка целина; јер, кад год се у једном или у другом делу појавио какав освајач, или се појавиле сувишне снаге, увек су оне окретале напоље, а никада према својим сродним суседима (Бардилос, Пир и илирски краљеви). Река арнаутског исељавања исред Арбаније не ]}фи на југ, него преко Македоније и Тесалије. Тако исто и у новије доба. Наследии везири од Скадра не воде никаквог рачуна о јужној Арбанији. Али-паша Тепеденлијски окреће северним Арнаутима леђа, и гледа да се дочепа Тесалије и Грчке“. Према томе није никакво чудо, што делу историју Арбаније састављају једино туђинска освајања ове земље. Године 200 после Христа почињу Рнмљани да je освајају и под њима постаје Дирахијум, додније српски Драч, a још доцније поиталијањено Durazzo, важно трговачко место. Затим долазе те освајају Арбанију Готи, Угри, Обри и Лонгобарди од IV —VI века. „Изузимајући вели Хан (у његовој пом. књ. I, стр. 310 —332) готску навалу у Арбанију, која je 130 година владала северном Арбанијом, најважније je српско освојење Арбаније. Године 640 продрли су Срби и Хрвати у Далмацију ; они покорите Аваре, које су онде нашли, измирише се с оно мало римских становника у Приморју, које бура ондашњих времена беше поштедела. Затим су прешли преко јужних пограничник планина Далмације и освојили северну Арбанију, која од тога доба па до године 1360 (дакле 720 година) беше српска провинција“.