Arnauti i velike sile

55

освету у њихову племену. Експедиције за грабеж у Реки просто су велнчанствене. Кад се о њима прича, човек мора да се зачуди да се о њима у Европи ништа не зна; изгледа као да се .то не прича о догађајима на нашем копну и из садашњег доба. Река зове се земља неточно од Кораба и Дешат-планине, која je дели од Дибре. Становници су готово све сами Бугари (?). Преко лета су ти дивни пашњаци простране висоравни пуни небројене стоке. Ово богаство и мало ратничко расположење Речана дражи и изазива Селичанце. У великим гомилама по 50, 100 и 200 људи крену се они обично у вези с Лурјанцима у експедицију од неколико ноћи. Преко дан сакривају се по шумама, провлаче се преко долина и брда, прелазе преко Црнога Дрима и преко вечним снегом покривенога Кораба у Реку, отму тамо неколико хиљада оваца и коза и одвуку их заједно с пастирима преко Дрима, да нико од њих не може јавити шта се десило. Оно мало мостова на Дриму, преко којих морају прећи с покраденим стадима, истина чувају војничке страже ; али шта може то неколико шиљбока противу бројне надмоћности добро наоружаних људи? Кад се срећно доврши овај грабеж и отмица увелике, онда се тај успех одмах поздравља плотунима и свечаностима, и онда настаје деоба пљачке. По кадшто експедиција за пљачкање не успе, ако je дотични крај; благовремено обавештен каква му опасност прети. Тако je 6 недеља пре мога путовања једна гомила од 100 разбојннка морала да се врати празних шака и крвавих глава. Она беше у Реци већ уп.ъачкала 10.000 коза и оваца и ухватила 20 чобана; али због тако велике масе ушьачканих стада нису могли брзо повлачити се тако, да су Речани имали времена да се скупе у гомилу од 500 људи да стигну пљачкаше и да им преотму своја стада.