Arnauti i velike sile

61

који га није познао, потегне из пушке и убије га на место. Да je знао да je то Марко, зацело не би имао смелости да на њ пуца. НЬегов млађи брат Зеф Кули покушао je да очува „славу свога дома;“ али не прође ни пола године а он погибе, и то не на „славној“ шьачки, него код своје куле, убио га je човек из његова племена, коме je претио насиљем што му није вратио пеки узајмљени новац. И овај догађај илуструје унутрашње стање у Арнаутлуку. „Бшкаши, исто као и Маћа и Ксела, не уживају онакву од власти признату автономију, какву уживају Малесија и Миридити. Али и те три жупе потпуно су независне, као што доказује за Бшкаше случај с Есад-пашом. Оне не плаћају никакве порезе, решавају сами своје послове, не зарезујући ни у што ни Стамбол а камоли Скадар. „Племенски старешина, Бајрактар, нема никакве власти. У Бшкашима, Ксели, Селити и Лурји влада потпуна анархија. Докле у малисорским жупама има каквога таквог суђења на основи обичајнога права, овде сваки сам себи по своме ћефу суди. Овде сваки живи за себе а против свију. Лопову, разбојнику, убици има да суди сама оштећена породица ; племе се не меша у њихову „распру“. Како нико никога не може да натера да плати одштету, то се људи и за саме преступе наплаћују куршумом. Опроштај или поравнање не може се добити за новац. Овде има само једно начело немилостиве освете: „крв за крв“. Зато у поменутим жупама join више бесни крвна освета него и у самим Никајцима и Шали, и ако су и ова племена озлоглашена због крвнине. Како због страха од крвне освете многи мушкарци годинама не смеју изаћи из својих куда, то сав пољопривредни посао лежи на женама. Јасно je да отуда потиче велика сиромаштина становништва. По где-