Avtokefalnost srpske arhiepiskopije — odlomak iz: Sveti Sava i avtokefalnost srpske i bugarske crkve

однос према цркви сасвим у традидијама оставл->еним од Константина Великога. 1 ) Црква је на Истоку доиста била потчињена државној власти. Зато није чудо што се у сукобу између римске и цариградске цркве о област бившега Илирика на истоку полако израђивало схватање да се државне и црквене границе морају слагати и потпуно поклапати. 2 ) За време велике борбе око црквене власти над тек покрштеним Бугарима сматрају Византици већ као аксиом државне и црквене политике, да страна црквена власт не може прелазити преко граница царства и улазити у круг сфере његових непосредних интереса. Бугари, који су се ломили између Рима и Цариграда, приступили су ближем средишту и ушли у цркву која им је по свом устројству и по својим традицијама могла дати ширу автономију него Римска курија. 3 ) Када је син кана Бориса, који се још задовољио с пространом црквеном автономијом, Симеон, победио Византинце у неколиким биткама, он се је 915 прогласио царем Бугара, пошто је, чини се, увидео да ra Византија ни некрунисана, ни крунисана за свога, ромејскога, цара неће да призна. После битке код Ахелоја, 20 августа 9|7,Јздлучио је моћни цар да се крунише бугарском царском круном. Византинци су ra сами поучили, да би га одбили од мисли о царству, како цара може крунисати само његов патријарх. 4 ) Зато је он прогласио бугарског архиепископа за самосталног патријарха и

') Er (sc. Justinian) wollte ein zweiter Constantin sein, das iraperium orbis terrarnm wiederherstellen und wie đas geeinte Reich, so auch die geeinte Kirche mit einer hdchst personlichen Unumschranktheit regleren, um so mehr als er sich fur einen in allen Fragen der Dogmatik sattelfesten Theologen hielt.” Schwartz E., Ober die Reichskonzilien von Theodosius bis Justinian, Zeltschrift der Savigny-Stiftung fiir Rechtsgeschichte, XLII, Kanon. Abt., XI, 1921, 245. Сва разлагања o Јустинијанову цезаропапизму треба, иначе, с великом опрезношћу примати: Onoraon, XIV, 1938, 213 (W. Ensslin). Упор. DOlger F., Die Kaiserurkunđe der Byzantiner als Ausđruck ihrer politischen Anschauungen, Hist. Zeitschrift, 159, 1939, 232 и 236. 2 ) Gelzer H., Das Verhaitnis von Staat und Kirche in Byzanz, Hist. Zeitschrift, LXXXVI, 1901, 227. 3 ) Златарски B. H., Историн на бвлгарската двржава срћднитћ вћкове, 1,2, 1927, 59—277; природа бугарске црквене автономије: 207. 0 ЦухлевЂ Д., Историн на бглгарската ццрква, 1, 1911, 398 и д.

НИКОЛА РАДОЈЧИЂ