Avtokefalnost srpske arhiepiskopije — odlomak iz: Sveti Sava i avtokefalnost srpske i bugarske crkve

био је очајан, а жестока латинска пропаганда, ослоњена на силу, особито од пада Цариграда 1204, чинила га је још очајнијим. Охридска архиепископија била је у ово доба не само грчка, него и грецизирајућа, па Срби у своме мучноме положају нису могли од ње ништа очекивати, и да нису постојали променљиви политички односи измеђуТЕпира и Рашке. У таквим приликама Стефан се још више прибијао уз Запад и покушавао ослонити на његова највишега претставника, папу, који је тада сједињавао, нарочито око српских земаља, духовни углед с војном силом оданих му римокатоличких народа. Може бити да је Стефану мало потом успело да, користећи се отсуством угарскога краља Андрије II на истоку, добије краљевску круну из Рима 1217 и буде њоме крунисан бд папинског легата. Ако би било тако, онда би то био врхунац латинскога утицаја, а и време најшире власти барског архиепископа у Рашкој, на коју као да је већ гледао с веома лакомим неповерењем калочки архиепископ. Српске земље бејаху пред великом опасношћу црквеног цепања и можда верских ратова, за које је суседна Босна давала болан пример. Рашка није имала своје врховне црквене власти, и према томе није у њој могло бити ни духовнога јединства, које је тада највише стварала црква, као најмоћнија културна установа. Из Бара, из Охрида и из Калоче није се могао српски народ духовно водити, још мање просветно унапр® ђивати. Све те високе црквене власти биле су у рукама странаца, који су Србе бар с висине гледали, ако нису били према њима отворено непријатељски расположени. Рашка је била земља политички самостална а духовно потчињена. Излаз из заиста очајног положаја бејаше један једини ство' рити самосталну српску православну цркву. Ја сам пре неколико година мислио да смем како је св. Саву у тежњама и мислима за самосталном српском црквом потицао на истрајност особито пример Хрватске, где је, ван сваке сумње, црква била много крива што је Хрватска изгубила своју слободу, нарочито у приморју, одакле су се романским служитељима цркве отимале увек очи за млетачком републиком, њиховом земљом по крви и по је-

СВЕТН САВА И АВТОКЕФАЛНОСТ СРПСКЕ И БУГАРСКЕ ЦРКВЕ