Avtokefalnost srpske arhiepiskopije — odlomak iz: Sveti Sava i avtokefalnost srpske i bugarske crkve

полита, ни Синодик, ни Григора не знају ни за каква ограничења самосталности бугарске патријаршије. А што је цариградска црква несумњиво покушала да смањи част трновског патријарха и да му наметне обавезе према себи, то, заиста, није чудо. Она је то чинила и према стародревним,. од ње угледнијим, источним патријаршијама, и према охридској архиепископији, јамачно и према српској, па није чудо што је такве покушаје понављала и у Трнову, где је изглед. на успех могао бити велики због грекофилског расположења једнога дела бугарског високог клира. Где би у напорима око оснивања, или, још тачније, обнављања бугарског патријархата било места за посредовањеćb. Саве? Главни радници су”познати, главни мотиви су ”па шта“би остало за св. Саву? Оба цара, и византински и бугарски, топло су желели међусобно пријатељство и чврсто су били одлучени да ra што јаче зајамче. Политкчка ситуација била је таква да су то морали желети и своје жеље што брже остваривати. Није било потребно ни најмање их потицати на заједнички рад и доказивати им моментану заједницу интереса. Мали успеси цара Јована од Бријена 1233 у борби против цара Јована Ватаца убрзали су његове одлуке да изађе што се више може на сусрет жељама бугарскога цара Јована Асена 11. А тај је топло желео самосталност бугарске цркне с титулом патријарха за свога архиепископа, да би тако, по источном схватању, допунио своју државну самосталност и да би дао с патријарашким дострјанством своме царству закониту основу. Целу ту идеологију израдио је за Бугарску већ цар Симеон, а још јасније разрадио цар Калојан, како се то одлично види из његове преписке и Римском; куријом. Цар Јован Асен II ишао је у тим својим стремљењима потпуно његовим стопама. То су и у Цариграду несумњиво добро знали. Зато није тоебало никаквих страних„досредника, нити икаквих нових обавештења, пошто је све већ било позиато. И једиа и дру га страна су гледале само на то да приликом преговора свака што више за себе извуче. Као свагде и увек. Византија је морала попуштати, али је своје

НИКОЛА РАДОЈЧИЂ