Avtokefalnost srpske arhiepiskopije — odlomak iz: Sveti Sava i avtokefalnost srpske i bugarske crkve

могу само то рећи да извори о томе плану ништа не знају. То је све. У истом делу говори се о автокефалности српске архиепископије и бугарске патријаршије друкчије него у научним расправама раније претресеним, мислим по степену вероватности; то је примећено и истакнуто 1 ); овде се мора цели проблем као једна недељива делина обрадити. О цариградскоме патријарху у Никеји вели се да он „и црквени кругови у Никеји свакако нису били одмах и од срца вољни, да испуне Савину жељу“, како би Срби добили свога архиепископа. 2 ) Извори ништа не знају о скањивању патријарха приликом молбе св. Саве да Србија добије архиепископа, него је ово .двоумљење патријарха преузето из Теодосија, где се говори како је византински цар заједно са свима својима био немило изненађен због молбе св. Саве да српска архиепископија буде самостална. Тиме се читаоцима даје прилика да нетачно реконструишу развитак догађаја. О самосталности српске архиепископије говори се с прилично опрезности, али, наравно, према претресеној хипотези. Читаоци, недовољно обавештени, морају стећи утисак да се о томе знаменитом догађају зна још мање и непоузданије него што се на основу извора сме сасвим сигурно рећи. А сврха постављене хипотезе била је да наше знање постане пространије и поузданије. На повратку са свога првога пута у свету Земљу, приповеда се тамо, састао се св. Сава с царем Јованом Ватацом. Даље се наставља овако; „Састанку је присуствовала и царица и престолонаследник Тодор. Да ли је, сем њих, још когод присуствовао том састанку, није познато. Али је сва прилика, да је уз цара био присутан и патријарх Герман, и да је Сава том приликом, на интервенцију цареву добио (можда само усмен) пристанак од патријарха, да у будуће српски епископи сами себи бирају архиепископа, и да ra они сами посвећују.“ 3 ) Доментијан и Теодосије дају нам несумњиво право да, и поред најоштрије критике, много

') Поилози. XVII, 1937, 342 (П, Поповић). 2 ) Станојевић Ст„ Свети Сава, 1935, 45. 3) fbidem. 68.

79

СВЕТИ САВА И АВТОКЕФАЛНОСТ СРПСКЕ И БУГАРСКЕ ЦРКВЕ