Avtokefalnost srpske arhiepiskopije — odlomak iz: Sveti Sava i avtokefalnost srpske i bugarske crkve

detegat.“ Ha крају je тек право мишљење Фрање Ксавера Пејачевића, до кога се при састављању спомињанога прегледа очевидно није ни доспело; прочитане су само ове речи: „Atque tunc ab Imperatore, ac Patriarcha Sabam designatum fuisse totius Serviae, ac maritimae Archi-episcopum но те ce одмах даље побијају. Пејачевић је своје мишљење о автокефалности српске архиепископије овако сажето саопштио: „Igitur ab Imperatore Latino, aut verius Bailo, qui vice, & majestate imperii tunc fungebatur, ac Gervasio Patriarcha Constantinopoleos Latino, Sabas ad Serviae Archi-Episcopatum nominatus, provectusque est, quemadmodum Assemanus affirmavit." ‘) Он je пошао сасвим paзумљивим путом, када је већ веровао у хипотезу да је св. Сава крунисао свога брата Стефаиа —кргаљевском круном из Рима посланом. Зато је доказивао да је св. Сава добио своју архиепископску част и власт од латинскога патријарха у. Ца_риграду.~3а овакву тврдњу налазио је нарочите доказе у речима српских извора, њему познатих, који заиста говоре у овој вези о цариградском патријарху, али, наравно, тада у Никеји. Држао се, дакле, буквално српских извора и осећао се у својој вери тим чвршћи што је знао да се тадашњи латински патријарх у Цариграду, Гервазије, занашао папистичким сновима, па би могао даги Србима цркзену самосталност каква у римокатоличкој цркви уопште није могућа, и какву би, бар донекле, могао дати само папа. 2 ) Мало је мања штета што је у споменутоме прегледу изостављено и схватање_ А. Милиаракиса о питању автокефалности српске архиепископије. У својој знаменитој историји никејског царства и епирског деспотата он је написао овелики екскурз о овоме проблему, веома марљиво сложен, При томе се користио и српским изворима, уколико су преведени, и грчким,

') Pejacsevich F. X.,0.c., 180. „Србин“ пристаје натакво схватање: 181. 2 ) Ibidem, О патријарху Гервазију: Santifaller L., Beitrage zur Geschichte đes Lateinischen Patriarchats von Konstantinopel (1204 -1261) und der venezianischen Urkunde, 1938, 31—32. J. Мартинов je мислио чак на замену имена Герман и Гервазије: Martinov Ј., Annus ecclesiasticus Graeco Slavicus, 1863, 43.

7

СВЕТИ САВА И АВТОКЕФАЛНОСТ СРПСКЕ И БУГАРСКЕ ЦРКВЕ