Balkanski rat

Страна 58

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 4

СД БОЈНОГА ПОЉИ

- : "-4,; | Веђ п пора.... Два војника на мртвој су стражн, а жеђ их мори. Ако је по кад оскудица у хлебу воде ]е у изобиљу, наравно не увек чисте и бистре, али „жедан воду не пробира.“ И наши војпици, у оскудици суда, полегали су крај потока, који онуда кравуда, н пију воде студене, која им тако прија, после тврда тајина и доброг комада меса често педопечепа н песлапз. !1 рет}. п аписао Иван Цанкар. — Са словеначког. Крај пећи на широком миндерлуку лежало је све троје. Покривени су били старим хаљинама крпама и џаковима. Мрзло је сијало бело зимско сунце у празну собу. Један прозор није се дао добро затворити те је њиме непрестано лупегао ветар који је носио с кровова праменове замрзла снега. Најстаријој међу њима било је шест година. Изглед њена кошчатог, дугог лика био је зрелији, очи су јој гледзле разумно и паметно. Њен трогодишњи брат је био дебелоглав, широка чела, округлих образа. Између њих је спавало једногодишње дете, мршаво, нејако и слабо као нека играчка. — Спавај браца! рећи ће Анка. — Сада је дан, ноћу ћу спавати! чудно је с неким дубоким гласом одговорио брат. Гледао је замишљено кроз з :мрзле прозоре; с сваким снежним облаком летеле су и његсве мисли далеко у лгд°ну даљину. Ненадано је упитао, с тим истим чудмоватим дубоким, умереним глас^м гласом старца: -- Колико ће дуго трајати овај рат? — Не знам! То зна сам Бог! одговори Анкамирно и у одморцима као да одговара у школи на питање учитељице. Мали је брат ду о ћутао За тим настави с питањем — Зашто морају у рат? Анка је прикупила обрве, трепнула очима као да се досећа шга ће му одговорити, па ће рећи: — За то, што је Краљ наредио. — А шта раде у рату? — У рату убијају! Сада је дуго и дубоко премишљао мали браца; прзд његовим разумом се дигао висок плот, преко кога није могао гледати. Три сива облака су прошла мимо прозора, док се сетио да упита: — Анка! Када устреле човека да ли он пада па месту мртав ?

ђш Јшма т јшбајнта Санитет у рату пгра вр.то в.шшу улогу. Кожнко од непријатељских куршума готово толнко од добро уређспе сапитетске службе на самом бојпоме пољу зависе животп хпљадама војпика. Наш сапитет вршпо је своју дужпост добро п користи од тога су педогледне. Горња слпка представља моменат купљења рапњника ио разб п јишту. — Неки је мртав! Некоме је само отргнута нога или рука и лежи тамо у својој крви и вапије! — А зашто су га убили? — За то што је рат! Обојз су сада ћутали. — Анка! Ко је тај који стреља и одакле је дошао? — Непријагељ ]е, на оној страни света тамо далеко! — Какав је непријатељ! Имали рогове на глави и копите на ногама и дуг црни кожух ? — Он је као и сви други! — Зар говори као и ми? Зар не лајг? — Говори као ми! — А моли ли се Богу, као ми, ујутру л у вече. — Моли, моли! — Па како га могу познати, ако наиђе а не каже се. да је противник? — Друкчије је обучен! — Па када би сви били једнако обучени значи да не било рата! — Спавај! — Сунце је залазило. Почело се сумрачити — Кажи ми Ачка хоће ли наш тата остати до краја у рату? — До краја ! — А ако га противник убије? — Неће га убити! Анка је стегла уснице и пратила погледом ишчезавајуће сунце — А ако га ипак убију? Или ако му напријатељ откине ногу или руку, а он ће лежати на бојном пољу и сав крвав јаукати и нас звати — То неће дати Бог, промукло одговори Анка. — А да ли је Бог с кама иди с непријатељем? — Ћути и спавај! Хладноћа ју је прошла кроз сво тело, зуби су јој цвокотали, Последњи зрак сунца се угасио Братић је с широко отвореним очима гледао у мрак. Дете међу њима је заплакало. — Мислим да је гладан — и ја сам гладан — рећи ће братић.