Balkanski rat

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Стр. 131

Бгој 9

До три сата ујутру ишли смо од места до месга и трасирали ровове и утврђења. Умор нас беше савршено опхрвао, али је капетан, спотичући се, ишао све даље и даље, војницч који беху ископали ровове, спаваху у њима покривени шаторским крилима; умор их беше савладао. Једино су официри бдили над њимд и будили их кад је требало пуцати. У три сата, баш кад смо завршавали утврђивање и десног крила положаја до ђоша две чзте осмогд пука мајора Милана Радовановића да нас смене. Капетан му предаду утврђења и објасни му сигуацију. Ми се сви кретоемо ка селу Старо Нагоричано, одвлачећи оне топове — и носећи неке рањене војнике, које не могосмо оста вити, јер нас преклињаху да их не остављзмо. Умор и жеђ сатираху нас. Кретање преко мокрог орања и по ноћи исцрп.шенам и последњу снагу. Војници остајаху у сред блата и њива, да се одморе па гако и заспаше. Било' је ско 4 часа изјутра, једва стигосмо до селаСг. Нагоричано. Ту беше и коњица. У једној колиби лежао је болесни браг покојног команданта Глишића, храбри мзјор Душан Глишић, који запита капетана како му је брат погинуо Ми од жалости не могасмо слушати причање капе таново. Командант IV коњи чког пука,мајор Јеврем Лазић, изиђе пред нас и упнта каиетана како је напред. —- Добројс, одговори капетаи, иисмо ни једпу тачку упусгили. Сме нио нас је 8 пук, с ми идемо у село да се уредимо и да понова идемо на положај ујутру. Турци су чини ми се балдисали. — Слушај, Ђукпћу, ја те молим по хиљаду пута отпоче ватрено мајор Лазић да предузмеш свемере — чак и драконске, те да се не упусти ваш левокрилни вис; иначе ће се компромитовати цела ствар. Баш ти хвала, кадми то саопштаваш. Ми смо у страшној неизвесности како је наиред. Идем одмах код кнеза Арсена да му саопштим. Али, понављаше мајор, молим те, скупи све шго буде при руци и истерај на положај. И ми ћемо вас помоћи ако устреба.

— Нз брините, одговзри му капетан и продужимо у село. Већ је свитало. У селу сзе ври Сељаци и сељанке нису ни ока затворили. Они су умчрдли од страха, очекујући шта ће бити. Нзши домаћчни беху

један

1 Н 8111 ергашџ

%'

: ~Ш§1 1

Ш ШШјт ИВИИ '

који је са својом војском понудио предају ђенералу Гојковићу.

старац и старица. Баба ме поче грлити и плакати. Богу хвала, јецаше старица кад си нам се вратио жив. Само што пописмо кафу, стиже наређење да се излази на косу вишз села. Беше већ лепо свануло, кад се војници почеше прикупљати. Официри и војници неиспавани, испијени и бледи. Од некуд донесоше хлеб. Тек тад осетисмо да смо гладни. Дође и војна музика Капетан Ђукић нареди, да засвирају наку севдалинку Један флигорнист отпоче сну: „Синоћ ми драгн долази“... а басови се придружише иотпочеједно дивно брујање, које ја никад у животу нисам тако осегио. Не знам ни сам да објасним какви мз осећа ју тада спопадоше. Сузе ми навреше на очи. - Тако! мајку му! викну капетан Ђукић, очевидно узбуђеп као и ми сви. Док сам жив сећаћу се те музике, чији се звуци мешаху са грм љавом топова која већ беше отпочела на старом нашем положају. Официри уређиваху чете. Код војника другог батаљона не беше ии један официр, те кап ;тан Ђукић зовну капелника Марка Радосављевића и нареди њему, дауреди и пово де око стотину војиика. Кзпелник прими наређење и оде војницима. Војна комора доиесе нам муницију. Истога тренутка дојури један коњаник ордонанс и саопшти наређење капетану Ђукићу. да одмах изведе све војнике седмога иука на стари положај. Капетан позва официре и изиђоше на један ћувлк одакле доглелмма посматраху борбу, која већ беше отпочела. ВиЈћело се, како су се Турци повили око наш о г левог крила, док су сами истакли своје десно крило. (Свршиће се )