Balkanski rat

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 189

Број 12

палили по цигарету, ишла је од рањеника до рањеника и распитивала, одакле је који, кога има код куће, где је рањен итд. Оне две девојчице у стопу су ишле за њом. Наједанпут у болницу улази ордонанс официр и салутирајући управо викну, да се све окренуло к њему: — Височанство „Нептун“ са 200 рањеника стигао је у пристан. — Моја господо, Ви ћете извинити за часак, морам са постарати, где да се наместе нзви рањеници, окрене се госпођица к нами и трчећи пође на пристан. То је била — књегиња Ксенија.

Наши јЈНЏ

НАРЕДНИК ПИТОМАЦ ВО.ТНЕ АВАДЕМИЈЕ Апександар Ннкопнћ

ЈУНАК СА ЂУРЂЕВИХ СТУБОВА У борби на Ђурђевим Стубовима, која је била кр вава, јер су се Арнаути и Турци упорно држали, одликовао се и овај млади српски војник. Он је у тој љутој борби 8. октобра учествовао као водник и са својим водом био је на најопаснијем месту, на главномположају, у десној колони. За своје јуначко држање у о вој борби Николић је унапређен и предложен за одликовање, које је доиста и заслужио својим смелим држањем пред непријатељем. Од Бтарца до Бнтоља. - Дневник једног обвезника дунавске санитетске колоно. Кад је све то бидо готово вратисмо се доцкан и по мраку а по ужасној лапавици нашој колони, где затекосмо све наше војникс поред ватре, крај које претресају о тешкоћама и страхотама рата. ЈГекареки помоћник Тасић је за то време спремио иоиарс — али без масти и сира — куван хлебац. Онако уморни и премрзди јели смо слатко хвалећи куварску спо собност овог нашег доброг друга — будућег лекара. 26. октобра. -Јутрос рано отнраћен је командир у болницу у Велес, а ми се тек у 8 сах. у јутру кренусмо под вођством наредника путем за Прилеп. Пут је водио кроз сред Криволака, који је бедно изгледао, па поред неког огромног турског гробља, у чијој је г.е близини био XIV. пук — стрменито уз брдо. Када смо се већ опростили брда пут нас је водио све поред пруге и Вардара лепом и цлодном равницом која се протеЈке све до села Неготина,

Становници овог краја су махом хришћани и јако се радују доласку наше војске. Око подне стигосмо у Неготин. Неготин је чисто хришћанско место. Има свега 20 до 30 турских кућа а и оне су напуштене још пре доласка наше војске. Дивна и висока православна црква и велика џамија красе ово село, које чини утиеак лепог и чистог места. При улазу у село био је приређен свечан дочек војске. И мушко и женско и старо и младо било је на улици и бурно нас је доздрављало а узвици: да живи српска војска, проламали су небо. Како смо зауставили колону одзва нас један там. хришћанин у кафану да нас почасти. Примисмо позив, те се за трен ока нађосмо у некој њиховој кафани, која ме је јако подсећала на ону из Св. Николе. И овде нема етолова, већ мале столице без наслона поређане око мангала пуног жара. Поседасмо око овог мангала и пописмо по једну добру кафу коју нам скува један од гобтију. Запиткавању није било краја, Сви су били очарани слободом коју им Србија пружа, а ве могу се довољно нахбалити храбрости срнске војске. Већи део турске војске после пораза код Куманова и бегства из Скопља прошао је овим крајем и описивао срнску војску као неко чудо од јунаштва с којим се не може ратовати. Знаш, бре брате, рече нам један својим македонским наречјем, шта нам је причао један турски војник, који је учествовао у Кумаповској битци о вами? Он рече: Срби су таком силином нападали да нас је њихово јунаштво и неустрашимост још нрвога дана збунило. Јуришали су по неколико пути на наша утврђења. Падало их је као плева али су ипак јурили бајонетом у руци све дотле док не видесмо да је сваки даљи отпор узалудан. Па кад још видесмо неке њихове редове који нреко брда долазе и осуше иаклену артиљеријску паљбу на нас помислисмо — да сваки од ових војника носи по један топ на леђима н њима бије онда већ изгубисмо и последњу наду, те појурисмо куд који не водећи више рачуна ни о официрима ни о војсци нашој. — А зашто нисте заузели који други положај и ту опет дочекали Србе, упитах ја тог иреплашеног Турчина? — Ех, зашто? Зато што се није лако бити са Србима. Нека се сам бог с њима бије, ми не можемо. Оваквихи сличних разговора чуло је се на све стране у овој кафани. Ко зна колико би се још времена овде задржали, да нас не позва војник да одмах одемо колони. Тек што смо стигли, а колона се крену даље. Било је око 2 сах. после подне. Сва села поред пута кроз која смо пролазили предала су се а куће су им окићене белим и срнским заставама. На пеколико турских кућа, нриметио сам да су па белој застави нацртали и крст. Ј а то разумем да се предају и да су готови и да се уређењу хршпћанских држава односно закопа повињавају. Мрак нада и ми се приближујемо главном месту у овом крају: Кавадарци. То је велико и богато место од нреко 10.000 становника. При улазу у варош дочека нас један Србии и нозва нас његовој кући на преноћиште и вечеру. Његове доброте и гостопримства увек ћемо се радо сећати. 27. октобра. Кавадарце је насељено нашим живљем али има и Турака у знатном броју. Ови се последњи нарочито истичу својим богаством. Мештани су нам причали да има неколико ага и бегова који поседују читава села и покрајине. Од њих је мало који напустио Кавадарце. Сви су остали и предали се нашој војсци, Наши их не дирају и поштују њихове обичаје. Заборавио сам да напоменем да сви хришћани на које смо до сада наилазили сдаве славу — по српском сбичају. (наставипе СЕ)