Balkanski rat

Број 12

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 181

Наши еаеаужи пријатш

Франћишек Ховорка

У словенско^е свету блиста ово име као алем камен у круни словснске политичке и културне узајамности. Јужни Словени исто тако као и Руси и Пољаци знају добро колико труда, колико пожртвовања улаже симпатични брат Чех Франћишек Ховорка, Јгледан прашки новинар и књижар, у стварању зграде опште словенске узајмности, и нарочито у поправљању односа између Пољака и Руса. Нама Србима Франћишек Ховсрка драг је и осведочени пријатељ од његове најраније младости а сад, у његовим старим данима, показао је младићеку жилавост у покличу чешкоме народу за помоћ Србима у овом херојскоме рату. Српске болнице и друштва која су руковала тим болницама знају колико нас је Франћишек Ховорка задужио.Коло Српских Ссстара записаће златпим словима ово светло чешко име, а ми Срби сећаћемо га се вазда са вечном благодарношћу. Какав је српскн војнпк

/ћубав тш офнцнру Цео дан су маршовали по највсћој киши, која ихјс нспрсстано пратила. Ишло се по непроходним кршевима и пустим пољима лагано и опрезно, јер су свакога часа могли наићи на непријател.а. Мрак је лагано почео ла обавија земљу и командант нареди да се трупе задрже у једној ливади, крај реке, да се ту преноћи, јер сс по мраку није ни могло ни смело напред по непознатом крају. Ливадаје била права пиштољина. Војницима су ноге до чланака пропадалс у глиб. Ноче и хладан ветар да дува. И војници и офици* ри мокри до коже, а киша непрестано лије. Све живо дрхти и цепти. Ветар шаторе оборио. С тешком муком су наложили неколико ватри око којих су се окупили и официри и војници Ту их је невоља све изједначила. Да би се муке заборавиле падају доекочице као варнице са свих страиа, Смеј се ори по целом логору и ако се у рагницима и душа смрзла под студеним ветром. Један резервни официр, угледан београдски профе-

сор, истина син старог ратника, али сам разњежен, цептао је крај ватре покисао као миш. То су приметили војници његове чете, После једног сата приђе му један од војника и предавајући му два сува шињела простодушно рече: — Господине поручниче, ми сељаци смо навикли на овај кијамет. Нама ништа ово нахудити неће, али ти ово не можеш издржати. А ми те морамо чувати, јер ти си нам сада и отац и мајка, па смо ти ево осушили наша два шињела један простри, да не легнеш у блато, а другим се покри. Теби ће бити поможено, а нама је добро и овако, каца друге није, сељак је навИкао да подноси сваке муке, он се у њима очеличио. Док је војник ово говорио из очију поручника д-ра М. Ј. навреше сузе. Он би за та два шињела дао хиља Ј де, јер то је био спас за њега, дирала га је љубав његових војника, али понуду њихову није смео да примш Он официр хтео је бити достојан оних, које он водП. Пријатељски, искрено је стегао ру ку племенитом војнику, који је те ноћи с још једним другом био готов да жртвују свој живот, само да спасе — официра, заблагодарио им је на томе доказу љубави и поштовања, па им је сам обукао шињеле и посадио их је уз себе крај ватре. Киша је лила целу боговетну ноћ, поручник д-р М. Ј. са војницима није тренуо. ГЈреседео је целу ноћ крај огња, загрејан више љубављу војника но ватром, БаучБШћв преиа протнвннку, Сва већа места у новоослобођеним крајевиМа пуНИ су бедне, голе и босе, гладне и жедне турске сиротиње, Хранитељи и бранитељи им пошли уз војску царевину да бране, а жене, старци и деца остали без заштите и они. од страх пред непријатељем оставише своје домо ве и све у њима, па побегоше у вароши верујући, да ће онде пре наћи заштите. Али како су пошли без игде ичега у варошима их је брзо стигао највећи непријатељ — глад, а то је непријатељ са којим се најтеже бори. Гоњениглађу приморани су да кору хлеба просе. И отуда у новоослобођеним варошима човек не можз да нрође улицима, а да му не досади турска сиротиња молбама Да им што удели, да се могу исхранити. Један официр ми износи једну оваку слику из Кавадараца : Кавадарци пуно турске сиротиње, која умире оД глади. На једнои углу сео један српски војник, прост редов, на један камен, у крило узео два мушкарчића Турчета, једно на једно друго на друго колено, обема их рукама загрлио, у једној шаци држи тајин, у другој тесак ; тесаком реже тајин, први залогај даје једном, други другом Турчету, а трећи узима себи. Ја стадох у прикрајак и срце мс заболе, што нисам имао при руци фотографски апарат, да снимим ову величанствену слику љубави срнског војника према цеци нобсђеног непријатеља и његовом саучешћа према несрећи њиховој. Орпски је војник, велики као јунак, али је он ненадмашан и у својој племенитости, којом изобилује чаК и према непријатељу.

Иие н]еш1$е Ћенерап Божа Јанковић командант треће српске армије

Седи стари ратник ђенерал Јанковић Доживео је највећу част, која је Србину могла у део Цгсти, да он освети Косовску потибију, ослободи Косово и српски стег поносно пободе на обалама плавог нашег Јадрана. Задатак, који је његовој армији дат био је озби љан и испуњен великим тешкоћама, а што је та деликатна дужност поверена баш њему доказ је, колико јз у српској војсци цењена спрема и енергија старог ђе*