Balkanski rat

Број 17

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 259

Скадар иије пао. Оии су и у Скадар међу првима ушли, пошто су њихове батерије биле најближе Скадру. Опширно о успјешном и сваке похвале достојном дјеловању ових официра из Србије у црногорској војсци

писаћу доцније, а ове кратке потезе, износим сада на брзу руку како се не би предали забораву у Србији, јер се по биоградским листовима 0 њиховом узорном раду готово ништа није писало. В.

Шш Иирко — бЈЈиом псљу. Све своје синове Краљ Никола упутио је на бојно поље. Кнез престолонаследник Данило био је командант зетског одреда и опсаде Скадра, кнез Мирко је командовао зетско брдском бригадом, а најмлађи му син кнез Петар као артиљериски официр опалио је први гоп, којим је био навештен свети рат за освету Косова и ослобођење српског робља. Наша слика представља кнеза Мирка пред шатором на положзју на Мурићанима Са њим се на слици види један српски официр, иза леђа му је једно лице у цивилу, а с десне страпе је четник наш Београђанин Јеврем Герасимовић студент, син пок. д-ра Герасимовића. Примајући заповедништво над зетско брдском бригадом Кнез Мирко је на Коплику своје витезове поздргвио овако: Бјелопавлићи ! Краљ Господар, мој Отац, из Његове велике љу бави према вама, послао ме да примим заповједништво ваше бригаде. Он је увјерен у вашу послушност као и ваше јунаштво. Рекао ми је при кретању: „Чувај ми Бјелопавлиће, то језгро моје војске и државе, да без потребе не изгине, а гдје буде погреба домовини, погини и ти с њима“, Заповједио је да се не утркујемо с другијем бригадама, већ тачно да се држимо заповиједи команданга зетског одреда, мојега брата Престолонасљедника, па ће Бог благословити наше оружје и мапоре. Бјелопавлићи ! Ево нас на погледу града и дворова силнога Махмут Паше Бушатлије, чија сила посрну под Мартинићима, пред вашим храбрим дједовима и апостолском клетвом Светога Петра Цетињскога, који му је поручивао: „Прођи ми се, Везире, брдске сиротиње, па ћу ти хата потковати“. Крочимо данас, браћо, са благословом нашега светитеља супрот града Махмута Везира, али не да у њ унесемо крвави мач и пожар, без по-

Грмица на Ккт црква — Уз наше слш Јадна од најлепших старих славних царских задужбина несумњиво је Грачаница на Косову црква, толико опевана у песмама народним и позната свакоме Србину. После пет векова Грачаница је данас опет у слободној Србији и у њој се сада опет причешћује победна српска војска исто онако, као што су у очи Видов-дана у њој примили крв и тело Христово Цар ЈТазареви косовски мученици. Но није српска војска у своме победоносном полету сада први пут од Косова одслужила свету литургију у слободној Грачаници. Први пут после Косова српска војска је као победилац ушла у Грачаницу и у њој примили свето причешће 24. јануара 1878. године, у другом српско турском рату за ослобођење и независност. Командир добровољачког одреда, који је био срећан да у своме продирању на Косово први стигне у Грачаницу, Михајло Сандић о ослобођењу Грачанице поднео је својој команди овај извештај: . .„23. Јануара око шест сати стиже ми од мајора Путника наредба, да се добровољачки кор одмах кре не из Бреззљице и да те вечери, 23 Јануара, буде у се-

Црногојшн књаз Мнрко у пвгору на Иурпћанипа.

требе, но да нам га Бог досуди без жртава, јер их је доста већ било и на Дјечићу. гдје је младост брдска показала, што је сјај оружја и како се хране преданија јунаштва племена Бјелопавлићскога, које имам част данас предводити. Живјели Бјелопавлићи !

лу Добротину, да успут разоружа арнаутска села и сутра дан, 24, Јануара да буде у Грачаници, одакле да преко Лабња и Мрамора потражи везу са рудничком бригадом, која ће тамо стићи. У селу Словину остали смо до самог сванућа, а одатле смо кренули пут села Добротина које је од Словина удаљено за један сат. Становници тога села који су чисти Срби, веома су нас радо дочекали са својим свештеником. Но како моја задаћа беше да допрем до цркве Грачанице у Косову, то се у Добротину дуго не задржавасмо, него се одмах кренемо пут Косова цркви Грачаници. На томе путу прођосмо кроз српско село Гуштерицу, где нас је кмет тога села, Ћира, дочекао са мноштво сељака, понудио јелом и пићем и испратио ка Грачаници. Тек што бесмо измакли из Гуштерице, а нас у пољу сустигну три народна каваљериста из шумадијског кора и предаду ми два писма. У једном стајаше, да чим стигнем у Грачаницу сместа пошал>ем једно оделење, које ће ла поквари железницу Приштина- Скопље, а у другом писму јавља ми се, да је примирје и да не идем даље. Ову другу наредбу ваљало је дакле послушати. Не далеко пред нама лежала је црква Грачаница, сЈ тога се ја решим да дотле дођем и ту да прекинем