Balkanski rat

УсЛиЦи И

Страна 395

Бнтољци су Срои — Сввчана изјава бнтољскнх грађана, да се враћају у сввје старо српско јато Разне пропаганде су биле поцепале наш словенски свет у Маћедонији, Школе, које треба да облагорођују, биле су предикаонице мржње; цркве, чуварке благе Христове науке љубави, биле су источник одакле се разлгвала отровна проповед мржње, гоњења, убиства; комитска кама је дивљачки уништавала све српске етаре сноменике и овом свету под претњом убиства и разорерва огњишта иатурала ову или ону еародност. Маћедчнија је постала понриште дивље борбе, убиства и пљачкања, узајамног истребљавања Словена. Не зна се да ли је овај свет више патио од турских власти или од обесних комитеких чета. Слободе осећања и мишљења, кретања и рада, није било. Народ је био оно што је захтевао од њега онај, који му је држао нож под гушом. Маћедонци су већ били изведени на Голготу. Али после Голготе дошло је Ускрснуће. Српска ослободилачка војска донела им је Васкрсење Као мађајском руком нестало је свих зала: ни насилног турског режима, ни разбојничких комитских чета, ни господарство владика, ни влада комитета! И народ је дахнуо душом. Дошао себи стекао себи, ираво да се самостадно и слободно одређује. И народ је сазнао: ко је и шта је? Зашто мржња> нашто поцепаност? Ми смо сви једно. и по вери и по нацији. Зашто да нас цркве деле, зашто да ее ми свађамо, мрзимо и прогонимо? И једна иста тежња и једно иото осећање завладало је целим народом, нека овлада јединство, сдога и љубав међу свима нама. То осећање и то јединство видно се и силно манифестовало у недељу 7. јула у цркви код Св. Недел>е, на служби Божјој и на збору после службе. Службу су служили српски и бив. егзархијски свегитепици, који еу сви изјавили да од сада постју свештчници српске ау.токе фалне православне цркве и да се одричу егзархије. Ј1осле овог прокдамованог једанства цркве, народ ]е на збору прокламовао јединство народа, љубав и слогу, која треба да овлада свима. На збору с , говорили Риста Цветковић, члан суда, и Ахил Димитроиић, апотекар, који су славили ово измирење иарода и враћање народа у своје старо српско јато. После овога цонесена је ова резолуцнја: „Да би се једном за свагда пречистило питање о нашим националним осећајима и на тај начин потпуно разбила једна зелика заблуда ми — битољски Слозени — који смо до сада припадали Егзархији, сакупљени данас у православној цркви Св. Недеље у Битољу кон статујемо. 1 Да нам је из историје добро познато, да смо од вајкада били Срби, и да су Турци пре 5 :1 /г векова отели од Срба крајеве у којима живимо. 2. Да између нас и Срба нема никакве разлике ни у племену, ни у вери, ни у језику, ни у обичајима, што сведоче многи споменици па и српске школе које су једине и постајале у овим крајевима до српско — турског рата (1876—1878): 3. Да су наши стари, па и ми сами, до скоро били и називали се Србима, али да смо, под утицајем бугарске пропаганде, а нарочито под утицајем комитетског терора у последње време, отпочели своје погледе обраћати Бугарима, у нади да ће нас они моћи осло бодити ропства пре. 4. Да су Бугари, за време последњег рата са Турцима, у место да похитају и ослобођавају нас, отишли да освајају Тракију и да ослобођавају кесловенске народности. 5. Да су Срби, после надчовечанских напора и огромних жртава, а без ичије помоћи, освојили ове крајеве и на тај начин за свагда учинили крај нашем ропству.

6. Да су Срби, и за време рата и ћосле овога поступали с нама као с правом браћом, да су се Бугари, на против, трудили да нас отуће од наших ослободилаца. 7. Да су Бугари, 17. прошлог месеца мучки напали српску војску, која је за њих проливала своју крв под Једреном, и тиме изазвали данашњи ужасни братоубилачки рат, због кога их цео цивилизовани свет осуђује. 8 Да су Бугари и народ у овим крајевима хтели поново изложити несрећи и пропасти тиме што су по кушали да овамо пошљу разбојничке чете, ради палења села и пљачкања нзрода. Имајући све ово у виду, изјављујемо: Да смо у свему и потпуно солидарни са нашом браћом и ослободиоцима Србима, и да ћемо у будуће братски и раме уз раме радити с њима на јачању наше отгџбине — Велике Србије. Говори и резолуција су с одушевљешем примљени и често прекидани узвицима: Живела Србија! Живела српска војска! Живео Њ В. Краљ Петар! Живео престолонаследник Алексапдар, осдободидац Битоља!

Ошшцн Слнвице

ПЕШАДИЈСКИ ПОТПОРУЧИИК т ВојНБпав Иарковнћ ВОДНИК 3 ЧЕТЕ, 2 ВАТАЉОНА 9 ПУКА КрАЉА НиКОЛЕ 1 ПОЗИВА славно пао 1.9 јуна више кгиве паланке Потпоручник Војислав као водник треће чете, другог батаљона, деветог пешадијског пука Краља Николе првог позива, јуначки се борио на Куманову и Битољу, а тако и у сукобима са Бугарима, који су на свима линијама сгално подлегали силини српских нападаја. Борећи се на челу своје чеге пао је као јунак 19. јуна више Криве Паланке, а о томе је његовој породици послат овај извештај: „Једне мрачне ноћи водила се страшна и огорчена борба на Мало Трновској коси, на караулама Деве Баир — Мало Трново. Бугари су свом силином напали на наш IX пук, и наши су храбро одбијали напад Један млад потпоручник командовао је водом и био на предстражи. У тренутку кад су Бугари вршили јуриш на нож, он је стајао неустрашимо и гордо у сред свога вода. Али једно несрећно зрно стиша за навек тог храброг официра. Погођен је по сред срца и остао је иа месту мртав. Тај потпоручиик био је Војислав Марковић“.