Balkanski rat

Стрзна 508

6АЛКАНСКИ РАТ

Врој 32

Даеор, Доро, давор добро које! — Један војннк своте ноњу Волео сам те, Доро, као очи у глави. Није било давно, када смо, Доро, морала напуштати наше огњиште у Белановици под Рудником и поћи за Ниш на мобилизацију. Вриштао си на полаоку, јер те је твој мали Срећко добро пазио и хранно. И ја сам без бриге кренуо, јер сам знао колико ваљчш и колики си ми пријатељ. Зуцкало се тада и о рату на Турчина, али се ми ниемо ни тога бојали, и готови смо били радо поћи нреко границе да прејездимо трагом Маркова ЈНарца све оно што је српско било. Помишљао сам и на јуначку смрт у крвавом боју, где гипу и коњи и јунаци; али нисам знао, да ћемо се овако журно растати; да ћеш ме оставити сама у ноћи на иустоме друму. Добро си ме служио, Доро, и ако те је због твога поуздања командир више слао и у натролу (извиђање) и као гласпика и свуда. Изнео си ме и из боја пред Косовом и пренео преко Шар-цланине, па зар овде да се растанемо, Доро? Пуст је друм овај, дорате мој, и тако мало личи на нашу Белановицу у којој си први пут вриснуо. Не личи чак ни на оне градове кроз које си ме довде проносио поигравајући, док су те девојке цвећем китиле, јер си навештавао слободу и поновно рођење. Није давно било, Доро, када ме је у маленоме Кичеву нозвао комавдир и дао нисмо, наређујући уза свој ваздашњи осмех: — „Радивоје, ово треба хитно однети у Прилип!" — „РазумемР' одговорих и кретох да тебе опремим, моје десно крило, јер сеЈтаквоме старешини не може од-

Знамвиит« Српшв

А када се све сврши и глава ти клону на снег, заридах — осетивши се сам и слаб. Заборавих за трен и на иисмо и на дужност и пустих срцу на вољу. Не знам, парипе мој, колико сам тако плакао, када ме прену топот. То беше поп-војвода, што се враћаше са четницима својим. И видевши пастира божјег, где врши и земаљске дужности, сетих се н писма, које носих С тога оставих њему и његовима последњу бригу о теби, Доро, и узјаших једнога њиховога коња, да бих однео нмсмо. Јер шта је, Доро, један коњски или човечји живот папрам живота војске целе и народа! А срце у мени плакаше за тобом, Доро, када ме позајмљени коњ носаше даље, а крвавило је и онда, када сам предавао писмо своме командиру. Крвавило је толико, да га ни његов благи осмејак није могао раскравити. И сада још крвави, јер не ннам шта ћу рећи Срећку, када са сам дома вратпо будем. Мораћу му тумачити твој болни последњи поглед жртве дужности : — „Опрости, што даље не могу!“ Волео сам те, добри Доро, као очи у глави! 21 децембра, 1912. г. Скопље. М,

Катарнна М. Мнволук

СВ0Ј6 ДРН0СТ1 - На вранн Отачества пали лвкари и сввштеннцн ј Д-р Ђока Поповић У море крви што смо их просу ли заостварење српских идеала ево у три рата сручено је и доста крви интелигентних наших синова, који нису били у првим борбеним редовима, али који су нам били од неоцењене користи и без којих не би могли постићи ове успехе. Између многих борацз, војника и официра, којп су своје јуначке кости оставили на бојном пољу пао је најгаднијом болешћу — колером

рећи ни да те шаље у пропаст, а не кмо ли у град Краљевића Марка. Говораше ми један момчић и о злу путу и о Арнаутима у заседи, али ми за Ш'ВДСКдница срп. пародног женског савкза смрвљен, и лекар нишке општине Др. то нисмо марили. Веровасмо, Доро, у Ђока Поповић. Мпад, од одличне се и у свога командира. Та послао би пас он више, да је старе нишке породице, спреман, увек савестан и сво требало кроз непријатеље нронети глас. ме узвишеном позиву предан с л.убављу, пок. Ђока је И стигосмо, Доро, у престонину Краљев-сина Марка т ек 12 година лекар свога роднога места. Рат му је дао-

Амораи си био, добро моје, јер пут беше и далек и снегом засуТ. Газили смо га често заједно, да би ти, парипе мој, душу иовратио. Ниси се ни одморио, дорате, ни мало сламе грициуо, Када дође ново наређење и нов пут. Требаше однети одговор у Качево —• а други не знађаше пута. И други коњи беху уморни, те кретосмо оиет нас двоје. А зле среће бесмо, коњчићу мој, јер нас ноћ затече у нланини, а снег затрпаваше путе. Зато и залутасмо у два маха. Много сам се и ја намучио, али си ми ти страдао, Доро. Јер кад нађосмо прави пјт ти беше сав знојав, а студени ветар смрзаваше нас обоје. Тебе је то и дотукло, мучениче мој! Узалуд сам те водио и речпма храбрио, ти си јечао и малаксавао... А друм је био пуст и ветар бесно дувао. Најзад си се срушио немоћан, а ја сам био несрећан, видећи да се мучиш. Нисам ти могао видети у мраку паметне очи, али сам осећао њихов болни поглед, који би ми хтео рећи; — „Опрости, не могу даље. Остави ме, није ми суђено, да се вратим у своју топлу коњушнвцу, где ме тво ј Срећко и његова нега чекају. Опрости, пгго не могу даље!“ У очима сам осећао сузе, а у срцу бес, јер сам био немоћан у пустој планини, гледајући муке и носледњег, најбољег пријатеља, који ме оставља. Мучио сам, Доро, све муке твоје, јер ти не могох помоћи,

прилике да се као нишлиЈа, у име својих достојно одужи ослободиоцима сво^а града. И у данима највећега беснила ове болесги на Брегалници, пок. Ђока је енер гично, а успешно и неустрашимо сузбијао њено дејство, и многе врле борце српске спасао опзке смрти. И таман кад је свршио свој посао, и задовољан кренуо се кући својој, на путу до Скопља и њега дохвати колера, те га у најбољој снази брзо свали у гроб у Скопљу! У покојном Ђоки губи много његова породица, ситна дечица (петоро), али и грађани нишки у њему су изгубили једнога свога најбољега суграђанина и одличнога лекара, а српски народ једног свога узорног сина, који је, не плашећи се смрти, са највећом савесношћу радио на спасавању хиљаду јуначких бораца, да сам најзад зарази подлегне. 1' Д*р Ђорђе Голубовић После дуга и тешка боловања преминуо је 8. јула у дому свога ојађенога родитеља у Рашанцу, код Петровца, у 28 години млади лекар д-р Ђорђе ГолубО' вић, резервни санитетски поручник, После свршена школовања пок Ђорђе био је постављен, пре 2 године, за среског лекара у Рачи, где га је и мобилизација затекла. Објавом мобилизације отишао је на бојно поље и ту се разболе- Враћен ј§