Balkanski rat

]јРО.Ј 3?

У СЛПЦИ И РКЧГГ

Страна ђ8В

одакле је требала да сине зора нашој браћи с оне стране Увца. Били смо толико напрегли слух, да нам је збиља изгледало е збиља пуцају топови. Али, осим пушкарања, што је на махове престајало, ништа више не дочекасмо. У караули је био потпун мрак, а срца су у њој, у овој страшној ноћи, морала ударати — зечјим темпом. Јер очекивати читаву зимску иоћ страховиту експлозију динамита, која ће разнети и караулу и мозгове, јесте искушење, теже од онога, на белом хлебу... Сутра дан, у среду, око један сат по подне, побегоше из карауле на босанску страну шест Турака: четири жандарма и два војника. Било их је стид да пређу преко моста, па су прегазили Увац и предали се. Око 7 сати пребегоше још тројица. А око осам и по сати, пређе и мулазим, са још двојицом. Мулазим је млад човек врло интелигентна лица; говори добро француски и немачки. На мосту га дочека један „оберлајтнант“ и одузе му оружје. Кад је „оберлајтнант" вратио мулазиму сабљу, он је узе, извуче из корица и, пред очима читаве оне гомиле, која је била још шаренија него јуче, хтеде је сломити на колену. СаблЈа је била витка и он је само искриви, као гудало од гусала. И сви ми видесмо, како мулазим, стојећи на средини моста, обасјан све.тлошћу петролеумског фењера, осећајући сву трагику велике империје, погледа у небо, као да призива у помоћ Алаха правоверних и чусмо га кад рече: „Јадна моја домовино, шта си дочекала!!...“ Сутра дан у четвртак, око један сат после подне, спусти се с брда најпре један од оних који опрезно приђе караули, носећи бајонет на пушци пред собом; за њим дођоше још четворица, па онда још седам. Ми смо гледали не дишући и пажљиво пратили сваки њихов покрет. Не прође ни неколико минута, а кроз отвор на крову залепрша се српска застава, свилена и нова. Залепрша се поносно и сину као сунце кад растера тмину. Очи нам се замаглише, па је у први мах добро и не видосмо. Од једном се проломи с оне стране узвик, од кога задрхташе срца: — „Живео Краљ Петар!“ И, као одјек Ускршњег звона, одјекну и на овој другој страни... — „Живео!“ То одговорише неки из наше гомиле, а нарочито сељаци. Они то одговорише спонтано, инстиктивно и природно као да је то морало бити. Сви су добили полициске позиве.

Свштшцн у ратовнлш — Учешће и губитци српског свештенства у минулим ратовима Као у свима народвим пословима, тако и у мивулом нрошлогодишњем и овогодишњем рату српско свештевство узело је видног и активног учешћа. И ако сам закон о устројству војске вели да свештеници нису борци, ипак било је свештеника, који су учествовали као добровољци и четници, па неки и чете водили. Сем војних свештеника — а њих је било деведесет и четири — распоређених по пуковима и другим војничким јединицама, на војне дужности нераспоређени свештеници добровољно су се јављали војним властима и живо Јзимали учешћа у ратовима. Тако н. пр. иноги свештеници радили су по војним станицама и болницама као комесари, благајници или болничкв свештеници, затим су скунљали прилоге за Црвени Крст, били чланови одборд за помагање иородица сиромашних војних обвезника, у кратко старали су се да се ратници што боље опреме, да се рањеници што боље дочекују, да њихове породице, док се налазе на бојном иољу, ни у чему не оскудевају. Сеоски свештеници старали

су се да се на време но нољима летина среди, да сиротиња сеоска не гладује и тиме и многим другим стварима чинили су, да се бол народни и гуга за очевима, браћом и синовима, које увек има, па ма колико уатови били срећни, смањи. Свештевство је у прошлим ратовима имало н својих жртава. Свештенички кадар изгубио је доста својих члаиова, који су пали свесно и неуморпо радећи за слободу своје браће и величину своје' Отацбине. Ево имена српских свештеника, којих треба потомство да се сећа: Војеи прота Сава КезиЛ, умро у Београду, изнурен ратним нгтрапацпма. Војни свештеници, који су нали као жртве колере иа бојном пољу, оин су: Михајло ЈевриИ, парох звездански (окр. тимочки) умро у Велесу; Милош ТерзиД, иарох ваљевски умро у Куманову; Богољуб КовачевиК. свештеник оровички (окр. нодринскв) унро у Скоиљу; Љубомар ЈЛедивојевиК, парох кушиљевски, умро у нишкој војној болници; Малутин Момировип, парох поповички, умро у Скопљу; Драгољ^б ПоиовиЈ, канелан мозговски и Свештеник Милета Стојановић, чију слику доносимо на 587 стцани умрли такође од колере. Сем ових жртава од колере, ваше свештенство имало је других жртава. — Млади свршени богослови, богословије „Св. Саве“, Божидар МаксимоеиЛ, Секула ВасиљевиК и Вукашин БекчиК, оставили су своје животе на Сојном нољу. Да њшоменемо на овом месту и оне свете свештеничке жртве, који иадоше пред сам рат, бранећи своју паству и српско име. То су свештеници из нових крајева: Дапило Поповић, Петар Бачанин и Филип Крсмановић. Свештееик Ланило погивуо јо у борби са Арнаутима на Брелу 4. октобра 1912., а свештенике Петра и Филина Турцн су заклали у Новоназарском Санџаку. Па и за самог нишког владику Доментијана може се рсћи да је пао као жртва рата Његова дубоко-илемевита душа није могла бити нирна, док су се кроз Србију од Дуиава до Јадрана разлегали јауци срнских рањеника и он јо ноеведневео обилазио рањенике и болеснике по нишким болеицама, док се и сам није заразио тиФусом и од те болести умро. Износећи рад нашег свеиггенства у минулим ратовима и његове жргве, ми евештенству на његовом пожртвсвању ода.јемо хвалу, а палим жртвама нека је светао спомен и вечита слава... Гл.

Звдна јрачка пародица — Жртве, које је једна црногорека породица поднела за Отаџбину „Глас Црногораца“ доноси ову белешку: Јављамо сродницима и пријатељима, да ћемо у недјељу 29. ов. месеца, држати годишњи помен нашој драгој и незаборављеној браћи Радуновићима, погинулима на Скадарском и Македонском бојишту 1912-13 год. и то: ! Официру Николи Алексину Радуновићу; официру Милу Јанкову Радуновићу, барјактару Спасоју Савову Радуновићу, воднику Саву Гигојеву Радуновићу, воднику Крсту Николину Радуновићу, приправнику Перу Тодорову Радуновићу, редовима: Васу Гигојеву Радуновићу, Шпиру Матанову Радуновићу, Алексу Крстову Радуновићу, Илији Крстову Радуновићу, Благоти Крстову Радуновићу, Богдану Митрову Радуновићу, Марку Ристову Радуновићу, Стевану Гаврилову Радуновићу, Андрији Станишину Радуновићу, воднику: Митру Савову Радуновићу; редовима: Илији Савову Радуновићу, Марку Живаљеву Радуновићу, Видаку Андрину Радуновићу, Јоку Илину Радуновићу, Лазару Иванову Радуновићу. Овај помен држаћемо у цркви Св. Параскеве у Прогоновићима, у 9 сати изјутра.