Beogradske novine

Broj 27. PRILOG

Cetvrtak 2. marta 1916.

IčopaJsle Noviie

Saopštenja

Zašto se tako zbilo?

o nalaženju nestalih. Za ova lica nalaze se izveštaji u redakciji „Beogradskih Novina': a. 1. Toma Hadžić-Arsić, Vranja. a. 2. Gospogja Olga M. S t e f a n o v i ć a, advokata, Ribarska Banja. a. 3. Gospogja Vukosava O r e 1 i, advokata, Kragujevac, Karagjorgjeva ulica, broj 17. a. 4. Dživdžanović Todor, kafedžija, Prokuplje. a. 5. Gospogja Zaga M. B o k o n j i ć, Vrnjačka Banja. a. 6. Gospogja Natalija S. G a j i ć, Beograd, Car Dušanova uiica br. 68., ili Niš, Nemanjina ulica br. 39.

T r a ž e s e: b. 1. Cvetko G. Pavlović, od 15 godina, gimnazijski učenik iz Užica, koji je bio interniran iz Novog Pazara preko Beograda. b. 2. Angelina P o p o v i č, rodom iz Lazarevca, u poslednje vreme stanovala je kod Aleksandre Konstadinović, Niš, Belimarkovičeva ulica, 44. b. 3. Antonija Rošulnik, 18 godina stara, pred rat je bila sobarica u Beogradu, Njeguševa ul. 9. U početku rata otputovala je za banju Koviijaču. b. 4. Milan i Gjorgje Koštunić iz Gomjeg Milanovca. U posiednje vreme Milan je ležao bolestan u jednoj bolnici u Kragujevcu. b. 5. Dr. Bogdanović, Kruševac, Spomenićka ulica, 24. b. 6. R i s t i c, Boljevac. b. 7. Danica S. Gjurgević bivša švalja u .Oficirskoj zadruzi-, koja je bežala do Vel. Medvegje—Trstenik; želi njena sestra Milena M. B elića, Beograd, Baba Višnjina ulica 18, da je pošlju zacelo u Beograd. b. 8. Nikola Milenković, 16 godina u Kruševcu. b. 9. Stanimir Mirković, trgovac iz Beograda, sa sinom i šesnaestogodišnjim Miodragom Čortanovićem. Poslednje vesti o njima su došle početkom januara meseca iz Podgorice. b. 10. Milutin Matić, 14 godina, iz Lješnice. Ko zna što o gornjim licima. može red3kciju preko najbližih vojnih vlasti obavestiti pod navodom zaveđenih brojeva.

Dalji prilozi za politiku laganja srpske vlade. Nedavno smo u našem listu objavili jednu izjavu srp.-kag ministra Stojana Protića, knji je rekao -slijedeće: _Naša je greška, što smo se tako izveštili u laganju, đa smo i sami počeli verovati našim lažima“. Ovo priznanje jodnog aktivnog politi ćara osvij'-tlj .va nesumnjivo pravom svjetlošću srpsku zv. ničnu politiku, aliipakjoš osbije bez odgovora pitanje, zašto se moralo prihjeći lažima, i zašto se sa zavaravanjem naroda nastav'jalo čak i onda, kada se već uvidjalo, da će ovo uporno samoobmanji- j vanje dovesti do narodne katastrofe. Kao odgovor na ovo pitanje dobijamo sada sa dobro obavij štene strane saopštenja, koja će dovoljno ilustrovati motive, koji su rukovodili si-psku vl3du, da nastavi svoj ne- I savijestan rad. Kada je Petar Karagjorgjević sjeo na krvlju upr-skani srpski prijesto, njemu je već »'d prvoga dana bilo jasn\ da će se on i ; njegova dinastija samo tako moći održati, * 1 ako poknša da zadovolji nacionalne ambi- j cije, k' je su on i njegovi pomagači, agenti j ruske p"lit ke, razvij .li već godinama u | politički malo školuvanom srpskom narodu Tivbalo je u neku ruku moralno-politieko opravdanje za kraljeubi stvo u B^ogradu, što se samo na taj način moglo postići, ako se n .rodu pokažu takvi uspj^si, đo ! kojih se ne bi moglo doći bez novog re! žima Zato se sa punom snagom počelo sa razgr .natom velikosrpskom propagandom i ž"'j *!o se, da se izazove rat sa mon trhij'tm, o čijim su unutrašnjim prilikama t>ili rgjavo oba\ješteni u Srbiji. Ovaj lat, k-ji j vodj n pod devizom nacionalnog i j dinj'ij ', bio je za dinastiju Karagjorgjev.'a i za ;adikale koji su držali uz nju, I j"š od samog početka samo borba za rji- | hov opsta iak, haz rdna igra, u k<>j >j avan-

turiste nisu imale ništa da izgube, ali je narod mogao da izgubi sve. Kada se tako posmatraju dogadjaji, može se tek objasniti što narodu čak i u posljednjem trenutku nisu htjdi priznati istinu, jer bi priznanjem istine dušao i pos'jednji trenutak za rusku prevlast u Srbiji, a kucnuo bi posljednji čas i za štićenike Rusije. Ali da su narod hotimice ostavljali u zabludi, i ako su bili svij sni očajnog pol'.žeja. vidi se naibolje iz toga, što su predstavnici Srbije morali svoj'e izvještaje da podešavaju po želji Pašićevoj, ocrtavajući situaciju kao povoljnu, i akosudobro znalidasasvim drukči j e stoje stvari Da li j * Pašić vršio ovo falsifikovanje dipiomatskih izvj**štaja da bi umirio Petra Karagjorgjevića, ili da bi osigurao svoj položaj prema kralju, jer se bojao da će pasti u nemilost, ako Pt*tar Karagjorgjević sazna pravn istinu, to neka oni sada sami medju sobom rasprave. Nama je dovoljno što ćemo naša tvrdjenja dokazati: Mjeseca jula 1914. godine došao je u specijalnoj misijiu Niš srpski poslanik na bukureškom dvoru Pavle Marinković. Odmah po nj»*govom dolasku u Niš saletili su sa sviju strana Marinkovića sa pitanjima kako stoji sa Rumunijom, i ono što je Marinković tada pričao u najužem krugu prijatelja, nije mnogo obečavalo za Srbiju. Poslije nekoliko sastanaka sa Pašićem i ruskim poslanikom Trubt-ckoj, otputovao je Marinković u glavui stan u Kragujevac, đa tamo podn. se izvještaj o situaciji. Ali tada je već on svcj-* mišljenje o situaciji bio D"tpuno izmjenio i priča > je s\'jim prijati ljima u Kragujevcu, koji su ga pitali o držanju Rumunij ■, da je pitanje o prilasku Rumunije silama sporazuma i objave rata Rumunije Austro-Ugarskoj, samo još pitanje sati. Ne može dakle biti sumnje, da je Marinković ove „informacij “ o Rumun : skoj

Podlistak. U ruskome ropstvu. (Nastavak) U slobodi. Bilo je to 8. oktobra — neću nikada zaboraviti tu noć —- kada sam napustio mirnu sobicu iznad žitnice. Srce mi je udaralo. Tiho, sa napregnutim mišicama, sa oštrim klincem u desnoj čizmi, spustio sam se niz stepenice. Studeni vjetar je duvao oko kućice. Osluškujući sa svih strana, prikradao sam se kao kakva sjenka preko pjeskovite pustare. Šta li sam mislio? Na čuvara ladje i čuvara na Kami, na njegovog psa i kobasicu, koju sam u nuždi htio sa njim da dijeiim, i koju sam stoga metnuo na metu, odozđo u lijevom džepu od kaputa, na blijede ljubičice, koje sam često na ovoj ledini vidjao i kojima sam se uvijek radovao, na zavičaj, u kome moji mili provode prijatne večeri, dok ja ovdje, daleko na istoku, radim u ponoći r.a bijegstvu, na šta se sve ne misli u takvim trenucima. Razne mi misli padaju na pamet kao varnice, i dok još nisam bio svjestan svega što ®i se prividja skočio sam već preko visokog žeIjezničkog nasipa, pa uz prljavu obalu. Bio sam već na nesigurnom prelazu za iskrcavanje i osiuškivao sam samo jedan trenutak. Pristanični

stražar je spavao kao poručeno; tome sam se i nadao, jer sam ga već ranije uhodio. A pas nije volio nepogodu. Oiuja je bijesnila kroz vazduh na sve strane. Tako mi je laknulo, da sam htio skoro da se smijem, kad sam vidio da sve glatko ide. Jedan pokret preko ograde na Iadji. Lanac na čunovima malo zveknu. Do vraga! Ali sad moram napred! Već me je žuti tok Kame nosio, i pre no što sam dobro uzeo vesla u ruke morao I sam neko vrijeme sa mojim čunom da se borim ■ na talasima vode. Sada sam uzeo vesla u ruke i brodio sam izmedju dvije zelene stražarske svetiljke ka svome cilju, na drugu obalu. Da li sam bio više mokar od znoja moga rada ili od vode, kojom su visoki rečni talasi zapljuskivali moj čamac — to i danas ne znam. I čun nije bio ispravan, i danuo sam dušom, kala sam mogao da ga zaustavim na kalju u rogozu druge obale, inače bi se utopio. Odgurnuo sam ga nogom, i j on otplovi niz vodu, bez gospodara. Opet sam htio da se smijem, kada sam pomislio na zbunjena lica čuvara rijeke, kada budu našli prazan čun. Morao sam da probijem put kroz rogoz, dok sam najzad došao do jedne livade. Blizu nje je bilo i selo ogradjeno pletenom tarabom. Oluja 1 se medjutim slegla, ali u toliko jači je bio mraz. Kleknuo sam na koljena, i pozdravio sam punira j srcem slobodu, zlatnu slobodu! Od ovoga trenutka sam bic — istina još

uvijek skoro 3000 kilometara udaijen od zavičaja — u sred neprijateljske zemlje — ali u slobodi. U prkos svih „prijatnosti", koje bi me snašle, da su me po drugi put uhvatili, ne bi ni po koju cijenu napustio zadovoljstvo, koje mi je obećavalo moje avanturističko inkognito putovanje kroz evropsku Rusiju. Morao sam ovo moje bijegstvo da izvedem i s obzirom na moje drugove, koji, možda, takodje pripremaju sami svoje oslobodjenje. Došao sam u Sarapul, gdje je bio naš glavni logor, razgledao sam sa najvećom hladnoćom ovaj grad naravno, bio sam već u gradjanskom odijelu. Bitni uslovi ovoga puta bili su: prisebnost, hladnoća i jaki nervi. Nisam ni za šta na stanicama morao da pitam, jer sam, iz predostožnosti, naučio ruski da čitam. Izbjegavao sam razgovore i pitanja, jer bi me poznali po inostranom ruskom dialektu. Na putu u Perm pratio me je stalno jedan radoznali mladi Rus, koji je trebao da se javi u vojsku. Samo grubošću mogao sam da se otresem njegove ljubaznosti, i davao sam mu odgovor samo jednosložnim riječima. Dva dana sam se mučio na ovoj staroj ladji, dok, najzad, nisam stigao u Perm. Ušao sam u metež ove žive trgovačke varoši, kao da sam imao hitna posla sa bilo kakvim Nikolom Nikolajevičem. Zbilja, odmah na drugom kraju ulice presretne me jedna seljanka, i pitala me je za neku ulicu u Permu. Nisam se zbunio,