Beogradske novine

Ctrana 8.

Nedelja

Božićni Dodatak Beogradsklh Novina

24. Decembra 1916.

Ši, 1 ja osećam da se svuda oko nas širi nža« nekog nehottCnog ziočinn. — JQ, tjij sam nešto ja slučajno kriva, ia fjjji .Ofjinajj nbjja. I ovo je užasno, a ono se nebi moglo izdržati — kaže ona. — K*tk o |i je malom kočijašu? — pitam ja. Palitno lainpu, čitamo novine, večeraino, — sve, kao j drugi put. Posle vcčere pregledamo francuske reči. Posle je ona po običaju svirala. Ja lle znam da sviram i, kad slušam, uvek me iiiteresuje Šta osećaju oni što sviraju. Svakako nešto drugo, ne satno ovo što oseeamo mi što slušamo. A šta ona oseće? Da li je zaboravila? lzvleda da jeste, jer sc sva zanela u zvuke. Ali, jao, odjediioin violina zajeca prigušeno, bolno, strašliivo, kao detinja duša kad ostavlja život 'Ja 2adrhtah. Da li je čula? Nc, ne, učini!o mi se; ona gleda u uote i snažno švira 'dalje nešto što nc liči na umiranje. Prolazi vremc, kao i obično, samo sc oseća da je ono strašno neprestano tu, nplclo se. utkalo sc u naše vreme. Legli smo. Napolju mesečina, pa i u isobi pomalo svetlo. A tamo daleko, na kra.iii scla, strali od snirti i očajanje, šire se 'Čak do nas i tu ostaju... Sestra premorena polagano zaspa. No, dobro kad bar inože đa spava. Cujem je kako tcško dišc i uešto neodredjeno gundia... Ali, napolju lepota mcscčiuc! Aii, a tamo... užas umifanja! Siroto. mak>, nevino dete! Zašto? Kome je to biio potrebno? . . . A jedau pak stran glas mi neprestano ; ponavlja: Bilo ti je dosadno, roptala si, btela si dogadjai. eto ti sad dogadjaja! •Zabavljaj se. i . A košava urličc, diže buru u vazduhu 1 ledi mesečimi. I misli se umaraju i ja se (nspavljujem. I zaboravljam... sve. Svanulo je bilo kad se trgoh. U prcd'Soblju je neko kloparao oko umivaonika. [Culi i brižan glas svoje majke: ..Uzmi )iinima i malo konjaka“. — Sta je to? — uzviknuh. — Ništa lepo — odazva se sestra. — JuČerašnji jed — reče majka, doVJajući joj čašu s vodoin da ispere grlo. i Sestra se razboleia. Nije ni u snu zatioravila. Kaže da joj se celc uoći ponavIjao u glavi taj đogadjaj. Dete pod kolima, točkovi ga gaze: podiše ga pismonoša; daju mu vode; krv na nos i na usta; 1 odnosi ga otac. 1 čim se svrši, odmah poeinje nanovo redom i tako neprestano ponavlja se mučno i nametljivo, kao groznica. Dva dana je ležala i ništa nije mogla iia jede. Muka. Ja znam da ona neće od jloga umreti. ali me nieno bledilo tako bofi i muči. I ja sam sad već prežalila „svetpko dete“ i najozbiljnije mislim da nema Jsmisla biti toliko osetljiv. Pogledam kraMom u majku. 1 ona pobledela i zabrinula se. Sirota žena, sva je utučena; ona možIđa misii da jtt jc Bog kaznio za jučerašnje icči. Meni se Čini da bi i mene imao Bog *a nešto da kazni. Osećam se krivom za «ešto. I osećam da bi mi laknulo kad bi tsc nekomc izvinila. Ali nama nije tt priroda se izvinjavamo. Zato ćutimo i čeka«io da bolcsnica ozdravi. Nije bilo ništa strašno. Trećeg dana Dna ustade i polagano ode u školu. Nije mogla tačno da se izvesti o bolesnom dejietu. Ono stanuje na kraju našeg velikog Š Cla. I ncka deca kažtt da. sti ga videla i a se igra, druga kažu da sti ga odneli u S aroš i da je ostalo u bolnici. Jedni kažu a neče biti ništa, drutri kažu da jc doktor fkazar da ..nećc da osfane“. Jednom rečju neizvesnost. Malo pomalo, pa se navikosmo i na i(o. Sestra ide u školti rcdovno i oporav4ja se. A šta je bilo s detetom? Desiio se čuido i ono ozdravilo. Divno čudo, boga mi! Znmislitc samo: jedan točak mu prešao preko ključnjače i ramc-na, ali nije povrcdio kost, već samo ramc prignjavio, a jilrugi preko tablicc koja sc razbila (dobra ■abiica!) i takodic nije mnogo naškodio. (Mora da je samo neka žila prsla, te se Izlilo malo krvi, od koje sc moja sestra Jonako uplašila. Sad ona priča da jc to bio ucobično srcćan slučaj što je dečko ko,’čijaš nije čuo kad je vikala, jer bi mnogo gore bilo da je zaustavio kola. Baš sasvim ozdraviio dete, ozbiljno. Eno ga u školi. ! ne kašlje i kaže da ga ništa ne boli više. Pre nekoliko dana dovela ga inati ,,da nc dangubi od školc, kad je Bog dao, te jc ozdravio“. Kaže da se i on sam bio zabrinuo što će đrugi djaci da natičc mnogo slova dok on sedi kod' kućc. I zbilja, on sad pažljivo sluša i stara se da nadoknadi što je izgubio. 0, dabogme, lepše je u školi, ncgo pod kolima i n bolnici. O mili mali, nemoj misliti da mi ne zuamo koliko je ono biio strašno!... Eto tako se srcćno svršio tai dogadjaj. I opet život.uzima svoj stari tok. Opet isti dani, opet samo „epsko ponavJjanjc“ izazove po koji osmeh, opet Život bcz dogadjaja, opet dosada polagano klizi po našim dušama. Lepa naša dosadica! A juče ja sedim na mindcriuku i čitam, a sestra me zovnu: — Ustani. da vidiš nešto. — Mrzi me. Je li važno? — Ali nstani, kad ti kažem; važno je. Pomislih da to prolazi Ljuba, jedna tteljanka, lepotica, retka u svetu, pa se brzo digoh 1 pridioh prozoru. Prevarila sam se. Baš ništa za gledanje. Ni sunce ne za!azi. niti su oblaci 1 nebo lepi. iNišta, pusta nlica i samo jedno dete ide i {posi jednu bocu. — §ta da vidlm? — To ie dete 5to su ga pregazila ko1a — pobedonosno kaže ona.

— A?! — I ja se obradujem i zagledam ga bolje. Mali djak, plav, beo, nežan i slabunjav, kao svako jedinče, a mcka smed.a kosica viri mu ispod kape, o, o, pa ima i novo kožučc, žuto s crnom jakom koja može da se podigne i da zakloni vrat i uši! Znam, znam, to ti je bolest izvojevaia tu rctku radost, to lepo i toplo bogatstvo. Siadak si ti, boga mi. Da znaš kako bih te poljubila — što si bitao živ... M. M. Uskoković H i m e r a. Posle sinrti Pauna Dimitrijevića, našeg siavnog profesora slovenskc filologije, našlo se u njegovoj kući još dosta rukopisa od prave naučne vrediiosti. U tim silnim hartijama i hartijicama bilo je i jedno pismo, na kojetn Je stajala, profesorovom rukom ispisana, ova kratka rcčeni£a: ,,Na slučaj moje smrti, spaliti“. Ova poslednja, i jcdina, želja profesorova, nije mogla biti ispunjena. Gospodin N. N., koji, pored ostalih nadimaka, ima naziv Gavrana, jer se uvek nadjc u blizini Ijudi od vrednosti, kad se oui spremaju za drugi svet, ukrao je ovo pismo, i već posle četrdesct đana od smrti naučnikove počeo ga je pokazivati radoznalim poštovaocima velikog naučnika. To pismo glasi: Sinoć sain te sanjao, Zorka. Čini mi se kao da sani bio u tvojoj varoši: jedna velika pijaca, mnogo sunca i nekakva crkva. Ja sam bio u nekom društvu, koje mi nije bilo neprijatno. To jest, možda sam voleo nešto drugo, ali sain bio privezen za nj jednoin od mnogih veza đriištvenosti... ti ćeš me ‘razumeti. Gblak prekri sunce, ili pade noć, ne znam. Znam samo, da na jednoni bi tama i moje se društvo zadrža negde iza mene. Tada se pojavi ti... izncnada, sama, onakvu kakvu sam te želeo i u odblesku ncke svetlosti koja je sijala bog te pita gde. Z-orka, davuo je bilo kad sam te posleđnji put video. T! si isto tako, posle, bila redak gost mojih ntisii i mom snu. Ali sinoć... u tom trcnutku, ti mi je pojavi jasna, jesnija nego dan, stvarna, stvarnija nego stvarnost, zaljubljena zaljubljenija nego što je ljubav, lepa, lepša ncgo ikad što si bila, ako je to moguče. Još i sad lebdi pred mojim očima tvoj lik, slika tvoja iz tog sna i izmamljuje mi ove sentimentaine redove. S osmeiiom na belom licu, ti si me gledala tvojim velikinl žalosnitn očima, u kojim sam se ogledao cco ja. U mešavini svetlosti i senki, presijavala se tvoja prirodna, obilata kosa, btijna kao što jc nekad bila naša mašta. Tvoji koraci njihali su tvoje gipko telo, kojc sc ljuljuškalo u tvojoj... ti je znaš, u onoj tvojoj haljini: haIjini od polusvile, boje kao kafa s mlekom, s dva tri prevoja ovde-onde, i bez ikakvog drugog ukrasa. Prišia si mi pravo, Ijhbazno, kao da smo se juče rastali, kao đa sc izmedju nas nije ništa desilo. Smešila si se s ljttbavlju u osinehn, s ; tvojom Ijubavlju bezazlenoni, a jakom, a silnom, s onom ljttbavlju čiji i pepeo pfcčc i- gori. I kao ranije, pre toliko godina, kad stno bili gotovo deca, pružila si nii ruku, tvoju malu, inlaku, uzdrhtalu ruku. Ja sam pocrveneo... od stida, od straha, i od stida i od straha, i prošaptao ti da paziš, da se čuvaš, da se sakriješ, da se sakrijcmo, nas oboje, od onog društva koje jc stajalo tu, iza nas. Pocrveneo sam zbog sebe... priznajem. Moja Zorka, mnogo je prošlo od kako me nisi videla, i sa mnom nije bilo sve onako kako sam želeo, kako si ti voiela. Da, stid me je bilo za sebe. Ali se nisam plašio za menc, ti to možeš znati, ti me poznaješ vrlo dobro, ti ćeš mi verovati, jer ti znaš da ja sebe nisafn nikad žalio. Strali me je bilo da tebe ne izgubim, da te društvo ne primeti, da te ne otcra i da mene ne otrgne od tebe- jcr ja mu prinadam, tom društvu, ja sam za nj vezan hiljadania okova i vrski, ja sam njegov rob nezarobljeni. I da te ne izgubim tako brzo, posle mnogih godina potpunog rastanka. Jest, ja sam kriv, ja to znam, ja priznajem. Ali ja sam bio tada gotov da popravim sve... da bežitno negde, n r.clgi drugi svct i da počnemo naš život iz nova. Ja sam se već kajao, ja sant na svoj način ispaštao svojtt krivicu, ja te nisatn smeo zvati ni u mislima, a meni bi padalo tako slatko đa sam mogao upitati te: šta radiš, šta misliš o meni i kako i je? Sad sam liteo to. Ti mc razumede brzo. Tvoje oči zasvctleše kao prvi put kad sam ti saopštavao jcdan moj rad. i tni oboje, tako držeći se za rukc, štukosmo, pored nekc cirkuske plakate, za Jedan tošak, u sporedmi nlicu. Ali. društvo nas opazl i potrča za nama.„ ne društvo nego kao jeđan čovek, kao neka životinja, stvorena od svega zla koje Jc dotle udaralo na mene. Mi stno bežali. Oni su nas vijaii. Ti si se umorila. Ali sam te ja hrabrlo. Ja sam se nadao da ćc bar tada onaj željni trenutak koji nismi znali nači lanije i naknaditi sreću koju sino propiistili. Ti si mi stezala ruku; ti si nd, u tom trenutku, obećavala sve. 1 jo5 nešto. Hteo sam *i govoriti o sebi, kazati ti sve 5ta se desilo sa mnom

otkako smo se rastali, sve... svc... sve.„, čak i ono što se ne govori ni samoin sebi, Moja Zorka, ja sam učinio ono što si mi žeieia. Ja sam radio. Moj nijedan dan nije prošao prazan. Ja sam se sav posvetio mome de!u. Jeđini knjigu, tlrtigu knjigu, treću, Četvrtu, petu, ja sam dao, i još ili imam nekoliko započctih. Moja ruka boriia se protiv grča. Dugc, cele noći, ja sam gledao u parčeta hartije, i radio predano, besno, savesno i i'idački. Pcra su se krhala pod mojom rukom, mastila je bilo malo za sve što sani liteo reči, a inoj zanos bio je jači i od najjačeg opijuma. Niko to ne zna, Zorka. Svet misli da to dolazi samo sobom. kao voče na drvetu. Ali ti sad znaš, ti veruješ na mojti reč... ti si verovala u mene još onda kad tne niko nije poznavao, u doba kad sam samo bio dobar i siromah djak. Sečaš li me se? U odelti kupljenom za male pare, s jeftiuom cigarom u zubitna, poderanim cipelama, nesprctan i mticav, ja satti npsio na glavi dugu kosu i velika oduševljenja u srcu. Sad je to orošlo. Dug put proteže se iza mene, po kojima gamižu i pužu ondašnje veiičine... da'eko, dalcko i’a incne, da ih jedva mogti dogledati. Nas jure. Mi bežimo. Jednom uskom ulicom, zatim kroz ncko dvorište, porcd jednc noćne svct'ljke, pa onda širokim bulevarom u senci od drveča. Ali, ja nisam ništa srećniji, nego što sam bio, Zorka. Moja glava je ponekad kao od olova, mojc srce je često zekmo od jeda, moji prijate'ji su retki kao i ranije, a moje rtike drhte kao u starca. i kad ih povueem kroz kosu, meni se čini da je moja kosa seđa. Moja ltevoija nije bio samo moj rad... Ah, rađ, kad bi sve lako bilo kao rad! Pored rada postoji borba, ali ne ona koja sc ebično zamiš'fa: sna n a protiv snage. Ne. Ja se na tu borbu ne bih požalio. Ali ja sam doživeo zla vremena, gde se jamc prikrivaju najlcpšim cvećem, gde su zamke ispletene žicom od zlata, gde su zmije sive kao kamen po kome stupam, zelene kao drvo pođ koie se sklanjam, siajne kao nebo koje ima cla me štiti. i bclc kao pos+elja u koju se umoran spuštam posic rada. — Ah, eto je. eto zmije... beži, Zorka, njen je ujed strašniji od ubođa prisojkinje. Beži, bežimo zajedno, ne ostavljajmo jedno drugo, jer ako ima raja, on nije sladji od tvog prisustva. Bežimo, jer nam preti neka strašn^Sopattiost, ih nas čeka ncka velika srećaM n ,; : Iza jedno? u'da !«io se pojavio raš goniiac, naša gonilica, ono stvor mje kojoi roda ni oblika nham znao odrediti. Mi pojurismo kao niz neki zamišten put, izbismo na jednu reku, trčasmo obalont. sjnrismo sc nia' breg i snkrismo tt senktt nekog mosta. — Spaseni smo! — reče neko od nas. Ja spustih ruku na tvoje rarne. Ti nie pogleda, razumede me, i pogledom odobri mi poljubac, dngo , žetjcni, zasluženi poijubac na tvoje sve^'ženskc usne. Ne znam da li ga aigeh. jer sc začuše koraci i stari most nad rašmi glavama zaškrina zloslutno. Osetih da ču te pottovo izgubiti. Ja obvih rttkc oko tvoga stasa. One su se stezale. približavale jedna drugoj, ili tebe nisu osećale. Ti si se sttžavala. nestafala si kao para. Naš gonilac beše stigao. Osećao sam njegov mrski dah. Gnev skupi moje srce. Zubi škipnuše. Ja podigoh pesnlcu, kadar i s Bogom da se borim. U tom, ncšto srmi. To jc dan svitao. Još jedan dan. Pokušah da zatvorirn oči. Vlteo sam da se vratim snu, da te đozovem iz mraka. da bar oživim tvoju slikti s prirodnom vđikom kosom, s osmehom na bclotn licu i žalosnim, pamctnim očima. Ali, ti si sc već bila vratila carstvu himera. Niko nije bio kadar đozvaii te. Ko zna, niožda si i ti himera, najvcća, prva i poslednja liimera, moja lepa, moja dobra, moja jadita Zorka. Da jc nrcpis veran svome originalti, jemči: M. M. Uskoković. (S. K. Glasnik 1912.) Milica Janković Nepogoda. Mršti se ncbo i fijuče vetar. A naša zatvorena koia jure po-glatkom, pustom drumu. Izgleda da, zatvorene u pokretnoj sobi, bcžitno kroz polja od fijttka vetra, koji besni oko nas, i od oblaka, koji tutnje više nas, bežimo od svoga rodjenoga-bola, koji nas prati uporniie od htike vetra i strašnije od pretnje oblaka, bežimo luđo napred, a znamo da ne možemo pobeći. Drveće se povija i očajno baca svojc njlado lišće sad na jednti, sad na drugti stranu. I štišti kao rcka i kao penušav talas. Nehotice se javlja pitanje; da li jc 1 tamo bilo vetra? Nije. Ah, da, jeste: nije mogla da gori sveća na grobu, pa su je metnuli u fenjer s kandilom... Zgledamo se ja i sestra i ćutimo. Sve stt mlsli tamo... Fijuče vetar, a mi jurimo po ravnom drumu. Juri i sunce. lza brda, iza drveća, žuri sunce zapadu, kao da beži od nekoga. Izgleda kao da se trkamo s velikim, svetlim, žuto-crvenim suncem. Mi smo tužne, ono je veselo i kao da nam, kao dete, prkosi: ja ću pre. Jurimo napred, jurimo 1 vetar i oblaci i sucne i mi. Ali sunce prvo

posustade: padc iza brda i prosu zh'n i rubine. A mi, ne liajući za to, žurimo dal'c. Zgušnjavaju se oblaci. Od strašnih uzdalta i jauka vetra povija se drveče. A grmljava preti. Biće nepogode, bi će strašne nepogode. Nas se to ništa ne tiče; mi imamo svoj Bol. Smrkava se. Nc, to nije mrak od noći; to sti oblaci koji su sobom upili svu svetlest i koju obećavaju đa utope zembc crnim, gustirn nebesnim rekama. Zl'atno nebo •i zapadu sasvim notavnclo, i na m’sto zlatne magie došli su oblaci, cmi i beli oblaci. Sa čctiri strane sevajti munje, a!i tie ; natna, već nekom drugomc svetu. tamo ■ iza oblaka, a ita nas padajtt samo odblescl. Beli oblaci se cbasjavaju s one stranc cr- ; kvenom bojom i izgiedaju kao snežne lavine obasjane bcngalskom vatrom. Seva i , grmi, grmi svc jače. „Zašto sc Boga ljuti“ — tu nti misao šalje grml'avina iz prošlosti, i ja se sećam | ttjega i sebe, kao ntale dece, kad smo sa strahom isritivali svoju savcst za grehe, koji su izazivalt grmljavinu. O, kako bih | rado da povratim onu staru detinjsku veru, j kako bih htela da se molim svrgnutom Gospodu i da se nadam životu iza smrti, | kako bih htela sve to, samo da potrem strašno značenje reči „nikad više“. Biažcni prosti ljudi, koji su svoje dra- j ge, što su im oteti sa zemlje, poslali ita nebo u večiui lepotu, gdje čekaju i na njih. Blaženi ti siroti ljudi. Ah, a moja uvredjena, ismejana vera pobegla je za navek od mene, i nikakvo očajanje nc može da je povrati više. A priroda besni, ttrla, kao da hoče da pokaže neki svoj nama nepoznati bol i đa poprcti za neku nepravdp, koju mi nc shvatamo. A što mi iieniaino više brata, nje se ništa, ništa nc tiče ... Sevaju munjc sa četiri strane, vctar huče, a obla:i se sasvim zgusnuli. I odiednom ukrstiše se preko celog neba dve munie: jedrta zeleno-žula, a druga plavo ijubičasta. ,.Kako je lepo!“, ote mi se jedno osećanje. ote se od svih cstalih oko krsta skupljenih. „Kako je lepo!“ Ali odmah đodje prekor: „Zar možeš sad i što drugo da osećaš?" 1, kao kazna, zatrešta grom i grunu kiša. Zatrešta, zagrme, zaseva, zapljušta. i pomešaše se nebo i zetnlja, kao pre postanka sveta. A nii sa svojim boloni ptitujemo u zatvorenim kolima. Svetli sc okupano lišće i povija jače pod teretom vode i udarcima vetra; klizi voda mlazevima po staklu na našim prozorima; kočijaš se grči i uvija u ćebe, a konji se propinju, frkću i grabe napred. Noć, a tek je zašlo sunce. Ništa se ne vidi, samo kiša, samo vođa. Suze; suze, suzet Koliko ih jel Da potope ceo svet. A naše su oči suve. Voda je prepiavila poha, a naše oči, koje njega više neće videti, suve su. Su-' više smo piakale juče. Bilc smo uobraziie da idemo njeinu u pohode, da ćemo opct videti onaj ntegov osmch, koji je izazivao bol, osmeh icpili belih zuba, koji su se satni blistali dok stt cn'ene usne drhtalc, a izraz očiju s očajanjem pitao: je li istina da ja moram skoro da inrtrem? Mlslile smo da ćemo njega naći, a našle smo grob bez cveća. Ničega što bi moglo potsctiti na njega, ničega, samo na krstu plavo obojenom napisano, malo nakrivo, njegovo drago ime. I ti dttši se diže bol silan kao današnja nepogođa. Zar si ti tu? Zar si pristao? .. . I očaianje poteče bujicom suza i navalom jecanja. Jttče. A danas ćutimo i zgledamo se. A priroda paii ntunje, preti grmliavinom i baca grotnovc. I prosipa stubove od vode. I kad su njega sahranjivali bila je nepogoda: prolećni vetar, sneg i lapavica. Ni pratiija mu nije bila lepa, kao da je siroče, kao da nije zaslužio. Nije se mogia zađovoljiti ona jedina blagotvorna sujeta, koja pri lepoj opremi posleđnjeg ispraštaja zagluši, otkloni za trenutak svesc o nesreći. Padao je sneg, bilo je blato, nije bilo sveta, prve Ijubičice su se smrzie ... Ja ga nisam ni videla mrtvog, ni viđcla!... Cttvali stt nie da ne nazcbem, jer sain bolesna. 0, kolika strašna raziika izmedju biti bolcstan i biti mrtav!... Mrak sve crnji. Pliušti kiša sve jača, grmliavina češća, sevanje raznobojnije. Trza se granje s m'.ađim iišćem, kao srce šibano očajanjem. Httči vetar i otkida to mlađo lišće i lomi eitave grane nemiiosrdno, kao što smrt otkida od srca nejaku decu ili ođresle sinovc ncsrećnim majkama. Oblaci se mršte i grme svoju nerazgovetnu pretnju, koja, čini ti sc govori da jc stmce za navek ugašeno. I treštc gromovi, kao da hoće da uplaše i učutkaju sve bolove i sve pretnje i protesic. Prolama sc ncbo i zemlja, kao da je došao dan da se svet ponova prctvori tt haos. I kroz sav taj užas sevaju mtinie. Tek zablista za trenutak preko celog neba Icpa i veličanstvena i ozati svojom bojom uplašenu prirodu i od njenog sjaja postanc za trenutak zemlja lepa, kao sreća, kao san života. 1 odmah zatirn pada 'ama i učini ti sc svct crn, kao zatvoren grob, kao kttća smrti... I kroz taj lepi užas nti jurimo napred, suve kroz kišu, jurimo u zatvorenim kolima napred. Mi idemo kući. A on ? ... Sam je sad taino. Nije mu ni majka višc ored njega. Vratila se praznoj kući i brine za nas, da nam nc naškodi nepogoda. 0, ujegovu je brlgu prebrinula, jadnica!... Idemo kroz potop, kao da nas je stidba odredila da sobom sačuvamo od opšte snirti bolove. da ne nestane tuge na *vetu . . . .

Bro' 313.

Ali, pazi kao da se lamo u daljini pocepao oblak i vidi sc parče plavog neba, kao neki nagoveštaj... 0, znam ja da iza j ovog crnog, niskog ncba ima je'Lo drug'j! Znarn i za prolaznost bolova! Znam da ću se ipak nekad utešiti, da ću sc smc'ati onct i spominjati njegovo inte bcz bola, s IjuI bavlju i zahvalnošću, ali bez bola. Znam j ja to iz starog iskustva: očajanje prelazi j u bol. bo! u tugu, tuga u melanholiju, meI lanholija u ravnodušnost, ravnodušnost u i dosadu, a dosada je mučna, i čovek traži zabave i rada, a u njiina su radosti i život. I grlim očajno svoje sađašnje bolove, jer zoam da će proči. O, boli silno, boli silnije slabo srcc! A ievo na horizontu ispod onog. nagoveštaja s neba uzdiže se Ianac plaitina. inračan i sumoran, kao ćutljivi nadgrobni spoinenik prošlih vekova. Evo mosta, evo mojih vrba, evo «’ući naša nabujala reka, evo i onog malog Jepog se!a. Je li to o:io isto? Je ii mogućno? Juče jc pod cvetalim breskvama bilo vcsclo i rtmicno, kao zaljttbiieno devojče, a danas vihor s kišom nenošteđno sravnjuje meke nežne krunice s blatom, kao što ,ie smrt sa zemljom sravniia mile oči, vredne ruke i dobro srce njegovo... Putujemo, jiutujemo žumo uz kišu i grml.avinu. Opet se sklopilo crno nebo i zatamiio zetnlju. I ne vidi se viče ono parče plavetnila. Nema za danas utehe i nade. Samo bledo siva pruga druma ide ispred nas i izvija se sađ jasnlja, sad nerazgovetnija, kao što sc vila tamo iza nas zapcvka nesrećnih, slabiii žena. Pada voda i mrak, samo vođa i mrak. I huči reka prljava i burna. A juče je ona ogicdala vrbe i žuboriia nekitn sfatkitn tepanjein i jasnim i nerazumljivim, kao Ijttbavna ispovest na nekorn stranom nepoznatom jeziku. A danas ružtia u svojoj svireposti, urla, kao da traži žrtve. A juče? O, a pre mjesec dana on je još bio živ! A pre godinu dana on je još bio veseo, i rni smo sc nadali... O, živote, kako Iažeš! Gd kiše i od mraka nc vidi se stabla i drveća, samo krune se povijajti na vetru i imajti boju kiše i tame. Ne, to više nisu vrbe ni bagrcmovi, to sti neka laka povesma od magle, to su neke vazdušaste senke, koje igrajti uz ovu strahotnu muziku, to su čeda uplašene fantazre i mraka. A jučc smo ovim istim putem sasvim drukčijc putovale i sasvim đrugo gleđale. Ceo horizont — jedna ttaivna zelena popiava od trave i žita, obilata i bujna posle prve vodene popiavc ovoga proleča. I mi smo juče s nekom ludom nadom išle tamo, A sad? ... Grmljavina i sevanje posustaju, samo kiša neprestano pada. I mi putujemo. Konji s mukom vuku uz brdo. Tu ispod brda naša je varoš i kuća. Da H nam ie milo što smo blizu? Savršeno svejedno. Da li bismo prođužile putovanje? Ni to ne želimo. Nismo mi tu; mi smo tamo... tanio, gđje je jtiče sijalo stmce jednima, koji su plaka!i za drugima, koji su u mraku... Mrak, mrak — sad je i njemu i nania mračno. Da li nam je od toga lakše? Kola opct jure, grabe konji k”či. To mi već siiazimo niz brdo. Evo i naše varoši-crni se tt doiini i slabo svetlucaju fenjeri. Mi se obe trzaino od iste misli. Kako je strašna naša varoš! Liči na ogromno ostavljeho groblje, po kome još pomalo plamucaju dogorele sveće i kandila. AIi, ne, to samo nama izgleđa tako. Živa je liaša varoš, živi su ljudi u njoj, živa je njihova ijubav i mržnja. Da, živo je još to buduće groblje, živa jc ijttbav i mržnja, i strah od smrti. Kiša nialo posustaje. I ne grmi’više. Kao da se po malo vcdri. Ttt smo vcć. Evo vinograda. evo scIjačkih kuća, cvo prve hlebarnice, koja sa svoga osvetljenog ćepenka baca prijatnu svetkist na neravmi kaldrmu. Evo Ijudi i žagora. Evo čestih kuća, e'vo naše varoši. Tandrču kola po neravnoj uiici, i ja ncltoticc brojini fenjerc redom. Tek zatreperi njihova sirotinjska svetlost i prodre krnz prozorc na našim kolima. Zaigraiu, bele šare na našim crnim šamijanta i nti se pogledamo sa stravom. I ćntimo. Sto da govorimo kad mi znamo šta mislimo?... Evo našc ulice, evo kućc. Silazinto. Otkliučavamo vrata. liiadna i prazna kuea. Nc, nije prazna. Ttt su njcgove fotografijc. od kojili nas najveća gleda malo podrugljivo. Zašto se sme.šiš ti, koji si pred odlazak bio ozbiljau i tužan, kao sama smrt? Ti, koji si, kad se iz pocepanili pluća krv razlila po grudima, s beskrajnotn tugoni za životom kazao: „Sad je svršeno. Oprosti, majko". 1 ti, koji nikad nisi jaukutio ni zaplakao, pustio si jednu suzu tada kad te je ona u očajanju posljednji put zagrlila. Ti, zašto se ironično smcšiš sad? Da H taštini života ili ništavilu ljudskih bolova? Kaži! O, ne, tvoja slika to je samo šarcna bartija. Tebe uerna. Soba prazna. Ne, nije prazn i: tu jc naš jad, Čekao nas i pruža nam rttke, Nov izvor suza, nova bujica bola... Zlatni, mili, dragi, gde si! Gdc je.tvoja duša. Gde ćemo jc naći, kad ćemo je naći? O, zar nikad više!... A napolju ncpogođa prošla, i iza v’clikog oraha izlazi vcseo mesec i zagleđa u naše prozore... (S, K. Gl. 1912.)