Beogradske novine

lzlaze:

Pojedini brojevl: B Bufradu I u kra|*fliu i<uos]tBDUttB t* o. I kf. M» dd olJ*»t ti , . , U DnuW]l • ■ ■•»••••• 12

Oslasi po eljanlku.

MJesočna pretplata: U BoograUu I u krajovtnu ragosjeUnoltm l: utiMsisa’.narr?:;

Jrednlštvo: BEOGRAO, Vuka Karadžlća ul. broj 10. Telefon broj 83, Uprava I prlmanje pretplate TopllDin venac broj 21. Talofen br. 23. Primanje oglasa Kneza Mlltajla ul. broj 38. Telefon bro| 245.

Godina IV.

Uspješni nastavak njemačke ofenzive na zapadu. — Očaini protivnapadi neprijatelja kod Moreuila. — Njemačke čete u južnoj Finskoj.

RATNI IZVJESTAJI Izvještaj austro-ugarskog glavnog stožera Kb. Beč, 4. aprlla. Na t a 1 i j a n s k o m planlnskoin froiitu nešto žlvlja topnička borba. Neprijatelj je prilikom izvidničkih naI mda ostavio u našiin rukama izvjestan >roj zarobljenika. Načeiuik glavnog stožcra. Izvještaj njeinačkog vojnog vodjstva Kb. Bcrlin, 4. aprila. Zaoadno bojište: Na borbeuom frontu je oživjeI a b o r b e n a d j e 1 a t n o. s t j u / n o bd Soinme- Iziienadno i posllje jake iopničke priprave uzaludno je pokušao ''■iieprijatclj ranp^a-tutru i pošlije ix>dne fcla 'P»vrati visove, koji su mu oduzeti jugozapadno od M o r e u i 1 a. N j e g ovisu napadi siotnljeni pod j e š k i m g u b i c i m a z a n j e g a. Pred V erdunom i kod p a rreyske šume učestana topnička ty>rba. Istočno boHšto: U s p o r a z ti m u s f i n s k o m viadom njemačke s u č e t e u h v a t i 1 e m a h a n a f i n s k o m *k o p n tt. Na drughn bcjištitna netna ničeg JlOVOg. Pr\'i zapovjeduik glavnog stana pl. LudendorlL Zaštita velikih. Sječajući se čiiuvog niza kataistrofa, što su redom snalazile nekoliclnu malih naroda kao plod njihovog služe•nja Veltkoj Britaniji. čovjek se na prvt ,maii i lte sjeti grijehova, što ih }e Velika Britanija, kao i ranije toliko ]>uta, tako ’i u toku ovoga rata počinila i na kim evrotpskim diržavaima. Ta koliko su biii zamršeni putevi, kolrko su bile pođie mreže, kojiina su već foliko godina prije svjetskoga rata Engleska 1 Erancuska nspjelei đa tivnku carističku Rusiju u svoju tamnu 1 sumnjivu polt;'-ku. Naročito se Velika Britanija u ci1ju primamljivauja zgodno služila svojmi velikim iiplivom u krugu velikih sila, pa je 1 postigla, da joj se imperator Nikola predao i dušom i tijelom. Do dttše sveruski samodržac smatrao je n onim danima, kada su jedan za drugitn potplsivani sve novi tajni ugovorl. da te odiićno prošao, jer je mislio, da mu ništa nije u stanju pružiti ljepših garancija za budućnost kao savez sa državom, čija se sfera vlasti i uticaja proteže preko polovine svijeta. No nastupio je ovaj rat 1 pošto je sasvim po želii zapadnih siia podnijela najveće udarje, Rusija je najzad, smrtno ranjena, strašno potučena i razorena unutaiinjitn haosom, skrhala. Ne satno da Engiesdca ni rnalim prstoin nije mrdnula, icada su nastali konačni rusiki vojnički porazi, već je ona sama đala prvi po-

ticaj za potpunu . propast Rtisije, Ono isto, što se bilo dogodilo sa carističkotn Rusijom, morala je još jednom iskusi'.l i revolucijonarna Rusija. Svak se na primjeT sjeća tajanstvenih savjetovania, na kojiina su još prije rata izrađjeni planovi o sar-adnji cngleske i ruske flote ii baltičkom moru, pa ipak su Britanci docnije miirno ostali potpuno ravncdušni, kada su Nijemci stali zauzimati balfičke obale i baltička ostrva. Ovu sn izdaur prema zajedničkoj stvari prvi pravilno oeijeniii ulkrajinski dtžavnici, kada su na boijševička prebacivanja, da su u Brest-Litovskom zakijučili nepo\ r oijan mir, odgovorili koitstataeijom, da su bili prinudjeni zaključiti takav mir, pošto je zapadna Evropa i stiviše prev r arila sve nađe, kofe su Iiolagaii u nju. I Italija jo vclika sria, ira je i liju Engleska sramuo izdala I prodala. 1915. godiue, kada su bili nastupil! cctIučni časovi, londonski su vlasnici obasipali Iialiju prosto nenadmašnim obečaujima, a kada je savezniku na jugu počelo svanjivati pred očima, nlko se nikad nije toliko zlikovački odrekao svojili savezničkih dužnosti nego II baŠ Velika Britanija. Ne samo, đa je apeninska kraljevina od početka svoga . stupanja u rat potpuuo ostavljena samoj sćbl', već se još i svom siloni niorala braniti od raznih atem-ata protiv svoje vojničke potporne snage. Kada bi joj zatrcbalo novaca, morala bi redovno vazdan kumiti i bogoraditi, dok bi joj iz Lonđona na jedvite jade poslali kao neki ,,bakšiš“, a kacla ni pod pritiškom privredne krize, koja je vladala u zcnilji, preklinjala Englesku, da joj ustupi životnih uajniruica I ugljena, dali bl joj poslije beskrajnih pregovora količinu, kcja je jedva mogla podmiriti potrebu za jiedan jeidini dan; a kada je ueprijateljska ofenizrva kao oluja zaJhuktala do đuboko u mletačku oblast, Italija je usainljena no ikada očekivala svoju propast. Saveznici su se teškoin mukoin riješili, da poanoću poslatih nekoliko Jošijih divizija izigravaju kao neku pomoć, a ta je „pomoć" stigla odveć dockan. A sada najzad i Francuska na svotne tijelu inora iskusiti blagodeti engleske zaštiee, Oordian riječima uzele su engleske vodje i engleske trupe stvar Fraaicuske u svoje ruke, te svojom snagom zagarantovali sudibiuu smrtno ranjene zemlje. Ono što se sanio po seibi razumije, a zašta je francuski narod već godinama snosio ieret, predstavjlali su Britanci kao uešto nevjerovatno uzvišeno, čime se u Londonu nisu mogli siti nahvalitl, ma da su o tome tek bili donijeli načelnu odJuku. Ali nastu.pila je gruba stvarnost i jednim je zamaham oborila sve engk'ske priče: Parižani sklonjeni u mračne podrume drhte prcd sadašnji 1 com i budućnošću, njemačke s© trups nalaze 80 kilometara od glavnog gra-

da francuske republike, a Prancuzi su prinu'djeni, ako hoće bar iole đa se nadajtt spaženju, da svojom dragocjcnoin krvlju „zapušavaju rupe“, koje su nastate u redovima hvalisavih „zaštitnika“. Talco evo Engieska zastupa stvar svojih prijatelja, koji su joj do sada već dali gotovo više nego što mogu dati. A tako evo evropski nairodi sve ponovo živhn primjeroni mogu vidjett kakva sudbina čeka svakog onog, kojl sklopi savez sa Velikom Bri'ianijom. Takav savez počhije lažima, a svršava se suzama.

Jedna epizoda iz prošlosti To beše 1853. godine. Turska je već sasvim bila podlegla uplivu Napoicoua III. Pitanjo o sv8tira groliorima, u Palestirii, rcšeno je u smislu francuslđh (zahleva, a suprotno ruslđni uobraživaInjima i interesima. Zapadne sile behu već uveliko spremne da polpišu ugovor, kojim uzimaju n zaštitu Turafcu protiv Rusije — ako lii došlo do rata, Samo se još dunavslca monarhija držala rezervisano i iskreno pokašavala đa posreduje izmedju dve, jedne profiv druge zaostrene strane — izmedju Rusije i zapa’driih sila, Francuske i Engleske. U to vreme šef vlađe u Srhiii beše ITija Garašanin. Njega Rusija nikako nije mirisala, smatrajući ga no samo za svoga iprotivnika, nego ?ak za svog Ijntog neprijatelja. Evo zašt o. Kusija je činila sve mcguče, navaljivala i pidtila, samo Ra Srbija izađjo iz rezerve, t. j. da ste dtvoreno ddredi za. Kus-ju, ali nije mogla luspetf Iiija G»rrš-'inu poznavao "je i suviše dobro praVe i bitne inieresa svoje zemlje, pa ne htede Srbiju uvlačiti U ino\ r e komplikacije, nego je mirno dS-ekivao rezuKat dogadjaja, koji sti imali da se aazvfju. "Mcdjutiin, izjletla, da je Rusija nasignmo tfclavata i rafunala na koolperacaju Srbije i htela je, po Što po to, đa je privuče na svoju stranu, a ida je odvoji ođ Turslce i od upliva zapndnih sila, koje su srpsku vladu najozbiljnije opominjale I savetovale, đa ne zabada trn n zdravu nogu. Da je Kusiji bilo mnogo stalo ido toga, da Srbiju pridobije za sebe, videlo se najbolje po onoj žestini kncza Mcnčikova, koji je, i preko Porte, i preko generalnog mskog konzula u Srbiji, 'i preko srpskog kapućebaje u Carigradu, svom arom navaljivao na tadažnjeg kneza, đa arašanina tildoni sa položaja, koji je tada zauziniao, T. j. da ga lotera. Kad su pregovori izmcdjti kneza Mcnčikova, izvanrednog poslanika c.ara Nikolc, 1 Bl'astatelne Porte toliko zapell bi'J, da im rasiđ poslanik nije video 'druga lzlaza do u pretnji, knez Menčikov liije se ustezao da Porti uiputi ultimatum, u komo je, medju ostalim, zahtevao i to, da Porta onergično podejstvuje na sw>g

vazala srpskog kneza, da Ilija Garašariin Lude što pre otlpušfcen. Porta je odbila ullimatum, ali je iknez .Meričikov, preko ruskog gencralnog kcuzula u Beogradu, Tumanskog, 'uspeo bio bar u jednoin svom zahtevu: Jlija Garašanin više nije bio lninistar srpskoga fcneza. Knezu je bilo i teško i Ucprijatno da se rastavi od svoga prvog i naj Joljcg savetnika, aii je prihsak, od strane llusije, bio fako jak, da mu »n nije mogao odoleti. Po Beogradu bešo vcć pukao glas 0 udaljenju Ilije Garašauina. Glas ovaj dospeo jo i od Državnog Saveta baš u isto vreme, kad su iniu đošle do zuaiija 1 vesti, da ruski geueralni konzuiat, komo nije bilo dovoljno samo udaljenje llije Garašanina Sa ministarskog položaja, traži siad od kneza nove ustuipke. 'Uslod toga, 19. marta 1853. godine Državui Sa\ r ot šalje knezu svoga predsednika, Stefana Stefanovića-Tenku, da se jjzvesti je li isttna što so iu „publikumu‘‘ p tom govori da „gonenilno konziilstvo rusko, osim udaljeiiija gospodinu Predstavnika sa z\ r anija svoga, još licke žrtv© od pravlenja našeg zahteva‘‘. I kad sutradan, 20. marta, prcilsedlrik Državiiog Savota saopštava svojim kolegama, 'da je sve ono, sto Be u „publikumu‘‘ čulo, cela istina, Drža.vni Savet lu sednici svojoj od istog dana, donosi rešenje: ..Knjazu izrazi sažabemiije svoje o kom je uveren (Savet), da ga ceo narod ravnomerno deli i, budući da podobne žertve, klone se na gubitak narodnih prava i Ustava zemaljskog, iiremđa je Sovjet uvjeren da Njegova Svetlost, po nludrosti svojoj, i sama produzima sve ishodna rnere k' odklonjenju svakog udaia protivu narodnog prava, obojim visokim dvorovima dnrovana i jemstvovana, ipak, l>o naložućoj mu svetoj dužnosti svojoj u granicama zakonih svojih prava, i Svo- , je mogućnosti, potkropljavu Njegovu Sjettost u svakom prcđuzeću, koje bi se klonilo na sohraneuije danaŠnjcg narodno.? blagostanja, kojo narod srećno uživa i kojog ođržanje poverio jc pravitoljatvu svomo, boje po Ustavu, u pretežnoj časti Sovjet i Njegova Svetlost dele“. Na ov'om rešenju su potpisi pred- sednikn, deset savctnika i sckretara sovetskog. Jedan član Državnog Saveta (Pavle Slanišić) odvojio je svoje mišljenje ufcoliko, šld „nalazi, da bi k’ srećnijem, uspošnijem i krepčijem rošenju pređmeta ovog, poleznije bilo, da se Narodna Skupština sazovc, i prcđloženje opšte narodno učini‘\ Uslcd ovog rešciija, Državni Savet uputio je knezu adresn, u kojoj daje izraza svo*me žaljenju, što je llija Garašatiin uđaljen ,,sa visokog mesta, na kome se odlikovao sa ioliko izvrsnih svojstava" i Savet je mislio da će ovaj ose-tnn gubitak biti ublažen i nadokna djen đrugim koristima, ali je preko svoga Predsodrtika, imao neprijatnost

da čuje, da je generalni rnski konsulat podneo Vašoj Svetlosti clritga, nova potraživanja, koja nesumnjivo vređjaju i nasrćii na Ustav i na narodng jrava i koja će, usled toga, učtniti najžaIosniji utisak na sve Srbc“. Dalje. „Savet smatra. da je preka potre-’ba da brani naš Ustav i naša na. rodna prava“ i ,,da će. i Suvereni Dvor, i Dvor Cara Zaštitnika, imati prizrenja prema narodu srpskom i održati mu prava, koja su mti dale, utvrdile i do« vele đo stupnja u kome se đanas nala ze, velikodušnost Porte i intervencijf Rifsije“. Kuez je na ovu adrcsu Državnog Saveta odigovorio aktom, u kome Lzjavijuje' svojo nairočito zadovoljstvo ]>ovodom Savetskih izjava o rodoljubi. voj odanosti, a ujedno uverava. da „potpuno de!i mnenije Sovjeta o potrebi branenja i uepovredimosti Ustava t prava narodnih, o celi održanja i razvijanja sadašnjeg blagostanja zemaljskog“, kao i da je ,,već preduzeo bio nužne mere u duhu ovoni, po predmetu zahtevanja Imperatorskog generalnog konsulstva“. Medjutim, pre' nego što je Savet uputio bio napred pomenuiu ađrestf knezu, i ovaj na nju ođgovorio, lcnez je sam, lično, pisao ruskom izvanrednom izaslaniku u Carigradu, lcnezil Mončikovu, izveštavajući ga o udaljenju llije Garašanina, koje je izvršenO ne bez „srdačnog oskorbtenija“. Knez, može biti, ne bi o tome nt pisao bio knezu Menčikovu, đa ntskl generalni konsul u Beogradu nije, ođmah po uđaljeuju Iliie Gairašanma. tražio nove žrlve od kneza, kojima je on vrlo „pečalno izrtenadjen“ bio. To pismo njegovo ujedno je i dokaz o tome, koliko je brige i nevolje, tadaujoj vladi srpskoj, zadavalo neprestano miešanje rusko u srpske poslove, Ruski gencralni konsul tražio je tada od srpske vlade, da odinah za sada udalji sa zvanja Jovana Marinovića i generala Zaha. Iz ovoga ,,za sada“ krila se providua namera, da se s po* traživanjima i đalje nastavt. Iz svega ovoga, iz ovog malog dela iz novije diplomatske istorije kneževine Srbije, — kako priniećuje Milan Hristič, koji je la dokumemta publikovao 1893. god. — neka sain čitalački svet izvede zaključak, koji mu je iigodan. Srpskom svetn se ovlm pruža jedan dokaz više ,,o perfidnoj i nasilničkoj politici Rnsije preima Šrbiji“. Napred je pomenuto, u kakvirn je prilikama Rusija činila ovti presiju na tadašnju srpsku vladu. Jas.no se vidf, lcoliko su se naši stari upinjaii da ođole uplivu sa strane, i da očuvaju Srbiju od svake strane mešaviue. Mi se samo još pitamo: pa zar n© zaslužuju pomena i zahvalnosii ont stari veliki državnici i do>bri Srbi, kojt su sav svoj život založili bili za sreču i napredaik Srbije?

PODLISTAK P a b i r c i r Ko umije njemu dvlje. U Višbadeuu, pre jedno triestak godina, đok je u toj banji još cvetaia ,.ocka, dodje jednog dan;a direktoru kockarnicc jedan dugajlija Englez i reče: — Ja sam engicski plemiić. Sve sto sam imao pri scbi, izgubio sam ovde ma kocki. Dajte mt hiijadu maraka đa se vratim kući, inače ćete me eutra naĆi mrtva. Naravno da ovaj odiućan ton nije ni malo uticao ma dircktora. koji je već video puno ovakvih tica, pa i ovu oterao. — Lepo — reče Englez — onda .ćete me sutra naćl mrtva. Kad je subradan svanulo, direktoi se inalo zabrinu, da mu ne izidje kuća ana rdjav glas, ako ovaj ludi Englez odista izvrši svoju pretnju. Stoga naredi jednom svom činovniku, da nadje Engleza, da mu gurne u špag dva oino» ituljka zlatnika, kaiko se poslie, kad budu mašli leš, nc bi reklo da se čovek ubio zato. što je u banji sav movac pro’kockao Činovnik. posle malo švrljanja po nanjskom imanju, naidje ođi/sta na leš I Etrpa joj u Spag ona dva omotuljka fclatnika. Ali, nije posle toga pirošlo ni de\et minuta. a u kockamicu udje otraj

dugajlija Engfc'z, još crvemiji nego što je bio, i stade se ponova kockati. Sreća ga sad dobro posluži, te je napunio sve svoje praizne špagove. Ičad je posle pošao natrag u Englesku, on je, 'kao pravi džcntlmen vratio diroktoru ono, što mu je ovaj i protiv volje svoje pozajmio, šanuvši mu na ulio: — Eli, nisam ja toliko lud. Ja sam ■se šamo pravio mrtav. M i 1 o j e. Gilctinu pre nego ženu. Pre nekih godina desio se u Francuskoj ovaj slučaj: Jedan trgovčić u Parisu imao je takvu zloću za žemu, da mu j© već i život dođijao. Šta sve nije, jadni'k, pokušao da se oslobodi ove napasti, u koju ga je zla stiidbrna njegova riniila,^ pa ništa; njcgova Ksantilpa tako ga je čvrsto držala u kandžarna, da nije mogao ni mrdnuti. Najzad čuje om, da je iz zatvora utekao jedan zločimac osuidjem na smrt. U liovinama je bila i slika tog zločirica. Trgovčić vide\ da zločinac !iči na lijega, te ntu kroz namučemu glavu punu čvoruga, semu sfavna mlisao. Jeduog jutra on se krišom izvuče od kuće, pa ode čak u dirugi kraj Parisa, gdje pridje jcdnom žandarmu, učtivo mu se pokloui i predstavi; ja sam taj I taj, što je utekao Iz zatvora. Žandarmu je, «ara\Tio, bilo i Bog zna kalko inilo to poznanstvo, pa odvede trgovca u policiju. I u policiji se

obradovaše, udariše trgovcu lislce na rukc I strpaše ga u ćeliju. Ali posle duge i brižljive istrage isthia izbije na videto. Kad su pot-om zapiiaJi trgovca, zašto je pokušao ovu prevaru, koja ga je rnoigla stati glavc, on je odgovorio, da više voli i gilotinu, nego da i dalje živi sa svojom ženom. Policija ga je, poste toga, uputita žemi na dalji ]>ostupaik. M i 1 o j e. Retka prisebnost. Cuveni engleski glumae Kean, proslaivljen kao prikazivač karaktera, naročito Shakespeare-ovih. bio je i vrlo duliovit čovek. Jednom prilikom, baš kad se u svojoj oblačionici maskirao za komad, u koinc je igrao, kucne ueko na vrata. Ke.an se malo Sjutnu, pa procedi kroz zube: ,,ulazi!“ U sobu udje jedan njegov dobar poznanik, koji ga pozdravl i opomenu: — Mislim, da niste zaboravili, da ćete sutra biti kod mene na ručku? — Ta, kako da zaboravim — odgovori Kean Ijubazno i ne osvrčući se — biću kod vas tačno u podme. Tada Kean začu kako vrata od njegove oblačionice zalupaše, pa pomisli, da je to njegov poznanik otišao, te će reći svome momku, koji ga je pri maskiranju posluživao: — Sutra u 9 pre podne da budeš kod mene. Hoću matorom dosadnom mazgovu da napišem, da mu nc mogu doči na rnčak.

Najcdared Kean oseti niku na svome ramenu. Gospodin N., koji je još bio tu, reče mu malo Ironično: — Mi ručamo tek u jedan! Na glumčevom licu, ne promenu se ni jedna crta i on svoju nesretuu rečenicu završi ovim rečima: .... jer ću ručati kod gospodina N. Pronala/ak pluga. Pronalazak pluga tog tako važnog oriKlja za svakog poljoprK’rednika, pada još u preistorisko doba. Stari Jelini, Kitajci i Misirci smatrali su plug kao kakvu svetinju, a u Indiji je žemi Braminoj bilo ime S i t a, što znači brazda. Prvi poljoprivredni alat beše štap dugačak 4—5 stopa, kakvim se i danas još mnogi primitivni narodi služe.za čupanje koreuja i trešenje plodova sa drveta. Posle je takav štap savijen i upotrebljavan kao kuka, kako se i danas upotrebljava u američkih Iudijanaca. U južnoj Švedskoj ima na više mesta bogova od nekadašnje ziemiljoradnje. koju Švedjani pripisuju nekom preistoriskom narodu; taj narod ont zovu po imenu kuke, koja je bila načinjena od borovine, a na vrliu zaoštrljena, kao što je kuka u mitoloških iskopina. Docnije nalazimo veće orudje te vrste, ali koje se ne upotrebljava kao kuka, već ga vuku Ijudi i volovi. Na misirskim slikama nalaze se nacrtani ti primitivni plugovl. Nađzad je kuka gradjena o#

đrveta i okivana gvoždjem, i u Virgilijevo doba već se upotrebljava plug na točkovima, kojl je slabo ođmicao od najboljih plugova, kakvima sn se pre 150 godina služili u Evrop’

MALI PODLISTAK Istorljski kalendar Na današuji dan, 5. aprila 1588. godine rodjen je u Malmesburyu engleski filozof Tliomas H o b b e s. Još od svoje četrnajeste godiue počeo je studirati matemiatiku i Aristotejovu filozofiju. Kad je 1641. godine u Engleskoj izbila revolucija, Hobbes je otišao u Parls, gdje je bio učitelj prognanoga vvales1cog princa (prijestolonaisljednika; docnijeg kralja Karia II). Pošto je već bio izdao prijevod Tukidi'da, napisao ic djela ,,De cive“ i „Leviathan, seu de materia, fonna et potesiate civitatls eccleisiasticae et civilis“ na latinskom, a na svom niaternjem jezifcu djelo: „Human nature, or the iunđamental elements of policy“. Pošto se 1655. godime vratio u Englesku napisao je filozofska djela „Elementonun philosophiae sect. I: De corpore" i „Sect. 1L ,,De liomine", „Human nature", ,,De corpore politico", „The elements of la\v, natural and politic". Ostm toga napisao je još neka istorijska djela o emgleskom gradjanskom ratu i neka fizičko matematička djela. Još u dubokoj starosti preveo ie Omira