Beogradske opštinske novine

326

ђанства а не само једног извееног дела, и на послетку да сва три понуђача траже ове велике цене за сво време концесије дркле, да би Београд за време од 50 год, био лишен главних благодети једног модерног водовода. С.) Што се свима трима понудама нуди водоводна мрежа која обухвата само један део Веограда а под тешким условима за проширавање. Да нам се нуди мала водоврдна мрежа најбоље се види из тога: што нам г. Мале нуди око 25. а г. Јасински око 20 километара водоводних цеви, док међу тим дужина улица у данашњем Београду без Енглезовца износи преко 60. километара. Истина, сва се три понуђача обвезују да прошире водоводну мрежу, али под тако тешким условима, да је то, с обзиром на скупоћу воде, скоро немогуће, *јер би се ово проширавање имало извршити у оним краЈевима вароши, у којима живи средња и сиротна класа, п« би општина морала доплаћивати из своје благајне онај мањак од гарантоване суме за тај случај, и ону воду, коју би сиротиња у тим крајевима бесплатно трошила. Ово што ре космо, најбоље се види из овога што ћемо исписати из поднесених понуда : У члану 7, г. Малеове понуде стоји ово : „Концесионари ће сем тога бити обавезни да канализирају све улице у вароши, које нису овде предвиђене, али под условом да им буде осигурана потрошња 250 т 3 на годину, за сво време концесије, на сваки сто метара нових канала. Но вишак потрошње на једном делу канала неће моћи бити пренет на друге делове да се на тај начин добије обавезна количина. Обавеза да се изврши нова канализација и д? се увелича моћ радионичина, важи само за првих тридесет година концесије." У члану 6. г. Финеове понуде стоји ово : „За то је друштво ипак дужно, да изврши водовод и тамо, испод јавних путева, гди то није предвиђено у поменутом плану, онда, кад добије поруку било од стр не вароши било од приватних лица која би му осигурала дневну потрошњу од најмање једног кубног метра на педесет (50) метара дужине нових водовода, који се имају положити, а то је на сваки километар 7300 т 3 или 5840 д. годишњег прихода." Г. Јасински говори, да ће водовод бити удешен тако, да се може но вољи нроширивати, а не говори ништа о условима под којима би иристао на такво проширипање. Око тога би се пак могли увек рађати спорови између општине и њега. Колико је важна величина водоводне мреже са хиги јенског а и са Финанцијског гледишта, јасно је за свакога према ономе што је напред о томе речено ; јер, какву би вајду имали од тога, што би један део београђана добио више воде, а више од две трећине, трпеле би поред тог водовода већу оскудицу у води но што је данас трпе, по што концесионари и са паших данагањих чесама (изворника) хоће да дају воду беснлатно само пукој сиротињи, и то само по 10 литара на душу за 24 сахата као што смо то мало више показали — а сви би је остали морали куповати.

Б.ј Што не треба давати апсолутно никакву гаранцију, према ономе шта смо о томе рекли у Финанцијском погледу на тражену гаранцију ; а осим тога и за то : што дужина водоводне мреже и висока цена, по којој нам понуђачи нуде воду, искључују могућност да се достигне она годишња потрошња . односно бруто приход — који понуђачи траже. Ако се испита: за што понуђачи траже да им се гарантује известан годишњи бруто приход, видиће се : како су и они сами уверени да се због мале водоводне мреже, и високе цене, неће моћи трошити онолика Јколичина воде колику они траже. Међутим, они дају воду једној трећини Београда и траже да та трећина троши онолико, колико би требао да троши цео Београд. Према овако скупој цени, обвезују том гаранцијом и оне две трећине грађана по „палилули" — „дорћол;" и другим крајевима, који неће ни добијати воду из новог водовода, да доплате из својих кеса сву ону воду из под гарантоване количине, коју не би потрошила она једна трећина,, што је била водом снабдевена. Дали би могла и требала Београдска општина да гарантује онолики годишњи бруто приход, за колики се од ње тражи гаранција ида ли јеправо, да београђани плате онолику суму годишње за воду коју не би ни трошили, (јер као што смо показали, због мале водоводне мреже, водом би се могла Фактички служити само једна трећина грађана) видеће се најбоље, ако се сравни годишњи бруто приход који би се морао понуђачима гарантовати, састварним годишњим бруто приходом у неколико, једном већ поменутих вароши, и то, на неколико година после отварања њихових водовода. Ради лакшег сравњивања, изнећемо прво годишње бруто приходе које траже г. г. понуђачи, па ћемо онда изложити колики су стварни годишњи бруто приходи у другим варошима Тако : Г. Фине и другови у 35. члану њихове понуде веле: „Варош ујемчава друштву диевну продају од најмање од осам стотина (800) кубних метара приватним лицима, т. ј. за потрошњу предвиђену у чл. 21," а то значи ; да му гарантује, да ће приватни потрошити воде годишње (без оне воде, коју ће сиротиња и остали трошити из басена а коју мора општина плаћати по 50 д п. 1-м") најмање за 233.600 динара. Г. Јасински тражи да му се гарантује годишње бруто приход од 150.000 динара , и тек, по што му се овај услов нрими, пристаје да ступи у даље иреговарање. Да он иак без ове гаранције неможе водовод ни градвти, излази отуда што већ и по други пут нуди београдској општини воду под једним и истим горњим условом. Г. Мале у свом 12 члану, између осталог вели и ово: „Минимум суме коју ће варош имати да плаћа конц°сиг/нарима за воду на мреже од 25 километара одређеној чл. 4. биће: 37.600. динара на годину за све време концесије." Ово пак, по нашем тумачењу значи: г. Мале тражи да му општина, за сво време концесије мора трошити годишње на поливање улица и исиирање канала, воде, најмање за 31.500 динар /, дакле, тражи да му општина плаћа сваке године за воду која јој је цотребна за поливање улица