Beogradske opštinske novine

423

рода људског, која нокреће младоет и вееели ста рост, која слави сувременост у светлости прошлости, а обаејава будућноет зрацима напредка. Љубав, која потиче из поште и уважења, уздиже и одржава чиетоту карактера, Она тежи да пас ослободи јарма рођене нам еебичноетв, н јесте савршена невиноет као што је сонствена награда. Њу нрати нежност, саучешће, узајамна вера и повереше. — Права љубав развија и умне еиособности. Поета Врауиинг вели: „да нас она нрави и наметнијима". а нримера за 080 имамо у томе ; што су најдароиитији људи уеек били и најнежвшји љубавници. Велике душе зајме своју величину сваком леиом оеећају, оне уздижу иосвештавају сваку нраву радосг. Чувство л-убави има и ту енагу, да нробуди п обелодани уенаване особине наше Оно узвишује наше тежње, пшри иаше груди и развија умне нам снаге. Је ;пи од најленших комилимсната која је икада жеоској страни учињен. биће да је суд поете Стила адресован госпоЦ Јелиеавети Хеетинга, који гзаеи : „заљу бити ее у њу то је колико и честито ее внспитати". Поематрана у овој еветлости, жена је учи тељка у вајвишем смислу, учитељка над учитељмма, јер нас она ваепитава нежно и човечно. Има једна изрека која тврди, да ни мунхко ни женско ие могу стећи довољно искуства у животу док не дођу у додир еа еветом, путем своје љубави. И као год што женско није женско док не сазна за љубав, тако исто и мушко није мушко, без то а Обоје еу потребни једно другом за сон свено савршенстно. Платон ( философ ) је објашњавао свој закон тиме што веди : љубавници траже једно у другом, еонетвене слике, себе саме, по нтто је љубав разведена иоловина нрвобитне душе људске која се еа својим паром венчава." Али ФилосоФија као да ће бити овде у заблуди, јер се љубав исто тако често јавља у несличним као год у сличним нримерцима. Дакле, права дружба у браку мора потицати и из душе и из срца, и осаивати се па узајамном поштовању колико год на узајамном волењу. „Гди нема узајамне коште — вели славни Фихте — ту не може бити нраве и трајне љубави ; еваки други услов доноси кајање и јеете недостојан сваке благородне душе људске." На кратко, прави брак мора почивати на особинама карактера које вжадају у домаћем као год у јавном животу. Али има нешто више и од голе поште у брачној вези. Чувство које ту влада куд и камо је дубље и нежније, и оно никад неможе достићи тај степен између људи и људи, или измећу жена и жена.

„У области љубави" — вели Натаннјел Хоторн — „иостоји увек неороходиа провалија између човева и човека. Оаи никада не могу примити један другом руку са оном топлотом ерца и душе, еа каквом то чини жена — у евојству јој мајке, сестре ил' сунруге." Кроз врата л.убави човек улази у нов свет ереће, сачуствовања и људска интерееа Тај је пов евет: његбв дом, његова рођена кућа, која се савршено разликује од куће његова детињетва, где му је сваки дан доносио неку нову радост и иекуетво. Он улази можда још и у нов свет болова и искушења, но у коме ће ее још понајбоље иетесати и у ред довеети. „Фамилијарни живот,, — вели Сент-Бев — може да буде нун трња и брига, али и то је трње нлодно, и те су браге родне. Не буде ли човек отац у своје време, прилика је да ће му кућа бити дом порока и будалаштнаа." Живог, искључиво посвећен материјалном за нимању, и неосетно ствара тесногруде карактере ; ј ер се ту чове искључиво бав л са самим собом, а брине, с једне етране, како ће кор сти за се да извуче, а с друге каво ће од туђе утакмице и досжочиде да се одбрани. У таквој борби људа и нехбтично г.остају неповерљиви н ненлеменити; а најбољи лек проти»у тога јеете и остаје : св^ја кућа. Она вам номаже да се одвојимо од чисто шпекудативних м-иели, да, ее извучемо из свакидвњег му вира и иађемо у светињи домаћег крова и одмора ., ,.Ако материјално течење" — вели Сер-Хенри Телор руши пгиступе срцу, брак брани тај град". И ма како да је глава нуна посла или амбиција — ако срце није о.-вијеео љубављу и учешћем према неком — живот ту може споља ивгледати као успех ; ази у ствари бити нре обртно. Прави карактер човека вазда ће се пре огледата у његовој кући но игде. Његова нрактична мудрост видеће се далеко боље на лицу са којим се он прилагођава домаћем реду него ли у млого већим и ј вним пословима. Сва памет његова може бити у послу, ази, ако хоће да буде срећан, мора свим срцем бити код куће. Ту он мора показати своју праву нарав — своју искреност, љубав, милосрђе, оравичност, мужаство — једном речју свој карактер ! У којој кући љубав не влада, ту је демаћи живот најцрњи деснотизам. Исто тако, у којој кући нема правде, ту нема нити може бити оне љубавп, поверења и поштовања иа којима се прави домаћ'; зккони и оенивају. (Наотавиће св)