Beogradske opštinske novine

493

Но ако сте ви тако неприетраени да примите у Општински лист какав напад, незнам да ли ће то и одбор тако олако узети ? Наопако, ако какав еаревњиви „ћир", једног дана подвикне, у пред од бора : Уе1;о, уреднику листа ! Зар ми плаћамо лист да нас у њему грде!" — Е онда г. Уредниче, нека вам је са здрављем, нико вам помоћи не може, а камо ли бедни допиеник који се преко ваших леђа са одбором туче. Него ја ћу гледати да овај мој предлог неувреди никога. У најучтивијој Форми замоли ћу одбор да га прочита, па ако нађе да је уместан нека га усвоји, не нађе ли то, ништа није ни било ; ја им јемчим да нећу ни мало динамита у њихове куће бацати. Свакоме је познато, да је законом општинским означена казна новчана на оне, који криво мере. Овом казном хтело се постићи то, да се спречи, један опасан лоповлук од стране продаваца ране и осталих потреба; лоповлук, који се тако у њиховој крви угњездио, да је постао не чувен. Одете на касапницу и потражите кило меса, а он вам закине 50 грама; одете овом ил оном трговцу, свуда вам се закида; и кад погледате, ви плаћате лоповима и непоштеним људима за то што вас варају. Тако то иде дан из дан; и ако надлежни успу да увате једнога онда се он казни са неколико динара и пусти да опет још жешће закида како би пет и десет пута наплатио своју глобу. Чисто нам долази да најучтивије замолимо надлежне нека никога не казне за криву меру, јер онда грађани иснаштају надокнађујући продавцима, поред већ уведене криве мере Устаде и дохвати руком врата. — Чекни, чекни, старче; проговорим ја скоро очаравајући, — какав си то данас, нећеш ни да се поразговарамо мало.... Кажи би бар на послетку, твоја гоепођа —је ми већ устала? — Устала је. — Је ли код куће ? — Није, у двору бар није. — Отишла је у госте, где ли ? — А не : отишла је у Москву. — Какву Москву! Кад је још јутрос овде била? — Овде. — И ноћила је овде? — Да, овде је ноћила. — А није давно овамо дошла ? — Није. — Па како то, братац? — А ево како; сад ће бити скоро сахат, од како су изволели вратити се у Москву.

и онај вишак који се за казну плати. Између власти и продаваца ми стојимо као свекрва између двеју јетрве - Јетрве се туку а свекрви леђа пуцају. Но ово није све. Бива да под хрђаву меру добијемо још и бајат артикал. Ево ја сам овог месеца, по вољи касапиновој, морао двапут да жваћем месо које бејаше бајато и заудараше. Да се жалим нисам хтео ; јер која вајда ? касапин ће платити казну, вратиће се да он казни грађане, а мени грађанину, који часно и поштено вршим своје дужности, као приде окресаће оца и матер. На такав начин само је полиција и касанин у ћару а ја и поштовано грађанство можемо и даље тупити зубе, доказујући како наша Општина неће да нотражи начина да се оваковим злоупотребама стално на пут стане. Ако дакле, немате ништа против овога, ево ја предлажем једној јетрви, како да за навек сузбије другу те да и она буде мирна и свекрвина леђа обезбеђена. Но пре него ли изнесем мој предлог хоћу у напред да пођем мало издаље. За што у једној општини постоји власт општинска, и за што је грађани са великим жртвама плаћају? — За то, да она пази и чува интересе свију грађана ове општине ! Лепо ! Ако се у општини нађе лица, која грађане снабдевају са свакодневним потребама животним, па та лица продају исте по лажну цену, лажну меру и не увек онако како то здравствени разлози захтевају, шта се са њима ради? Казне се ! Да боме, казне се, али како? Да ли та казна има цељ и постизава ли ту цељ, — У москву? Као окамењен гледао сам у Лукијанића: тога признајем нисам очекивао Лукијанић ме посматраше од главе до пете.... Старачко мршави посмех лебдио је на његовим сухимуснама а ђаволство му вираше из туробних очију. — Је ли са сестром отишла? проговорим, на послетку. — Са сестрицом. — И тако, сада никога у двору нема ? — Никога. „Овај ме старац лаже — сину ми у глави. Не смеши се он тако лукаво узалуд! — Чуј ме Лукијановићу, проговорим на глас, хоћеш ли да ми учиниш једну услугу?.... — Шта желите? рече као од беде. као да је хтео да докаже како су му досадна моја питања. — У двору, велиш, нема никога; можеш ли