Beogradske opštinske novine

215

друговали ? кога су волели, а кога мрзели ? Куда су нагињали, и где су запињали? на коме су мег дану и с чим победили, као и на којој су се стени разбили ? Какве су укусе имали, и са каквим су се срествима борили и т. д. и т. д.".... У потврду ове жеље Адичонове, могли би навести стварни пример самога Месона који је на прекоре — што је штамнао и ириватна писма чувенога Греја — одговорио : „па зар ви хоћете да моји пријатељи излазе пред вас увек у униФорми"? Џансон је био мњења, да за веран опис ма чијег живота, треба биограФ да је лично и добро познавао овог човека. Међу тим, неке од најславнијих биограФија нанисане су без овог услова. Шта више изгледа, да је интимно познанство биограФа Брусамова и Линдхорстова, лорда Камбела и шко дило перу његову, у колико га је навело да умали вредност и увелича пеге њихова карактера. Даље, вели Џенсон: „ако ко хоће да опише чији живот, онда ваља казати и све шта је у том животу било". Пи особине ни пороци не смеју ту изостати, јер и оне ударају печат карактеру". Али тегоба је у вршењу оваког задатка та: што се оваке ствари дознају од људи док су живи, а док су живи не пише им се или из хатара, јавности не предаје историја. То бива тек кад они у гроб сиђу, а донде се опет многе сгвари нобораве, или иначе другаче изгледају. Сем Џонс'н, који је горњи закон положио, није имао куражи да каже све што зна о песничким сувременицима својим, јер вели: „да пробам то учинило би се као да бос ходим по врелу пепелу".... Између осталих, и ово је разлог за што не можемо ни од блиских рођака да добијемо верну слику карактера знаменитих људи; а једва да можемо тако што очекивати од њих самих, јер људи су људи, па неКе у својим мемоарима да кажу све што о себи знају. У том погледу свети Августин је један редак изузетак, јер нам је он у својој „Исаовести " изнео у свој неготи сву порочност и себичност, сво непоштење и неваљалство своје. Међу нашим Хајленђанима постоји и изрека која гласи: „да случајно људма на челу пише шта су, они би нашли шешир који би се до обрва носио." „Нема човека" — вели Волтер —, у коме нечега мрскога нема; — ни људска душа која на животињу не би личила. Мало нас је само који ћемо то често и поштено да признамо." Русо се хвали да је у својој „ Исиовести " све што је имао исповедио; али, очевидно и он је много више од света сакрио но што му је у ствари открио.... Сам ШамФор — један од последњих љули

да од чега зазру има да и за длаку маре шта ће о њима жив свет рећи — и тај чнвек на једном ме сту ово вели : „Према садањем стању л>удског друштва, савршено је тмогуће ма коме открити тајне свога срца. Појединости рођенога карактера, али нарочито слабости и пороке своје. неће љу!Ги исповедити ни најбољем пријатаљу".... Што се аутобиографија тиче, оне могу садржати истину у онодико у коликоје се дотичу; али, по што извесно нреко многих сгвари ћутом нрелазе, то нам оне у ствари оставл>ају лажан упечатак. Оне могу бити и илашт — а по који пут и апологије али нам не показују самога човека колико оно што би он волео да буде. Не велимо да лични нро фил не мора бити веран, али ко зна да ли какав траг ил' белег око ушију, или каква пега у очима, не би, кад би се показала дала са свим други израз целом лицу. И Скот и Мор и Саути и други иочели су да пипту св' је биограФије, на су их напустили — нашав сам задатак и сувише тежак и тугаљив. Ма да писмо и ми (Инглези) сиротиња Французи су богаташи у ове врсте литературе, која обично узима вид „мемоара" . Ту долазе тако звани „МешоГгеа роиг вегук", као што су они Силија, Де-Комина, Лозена, Де-Реца, Де Туа, РошФуклоа и т. д. у којима је забележена и огромна маса сличица и нотанког обавештења о многим великим личностима историје. Те су књиге пуне анегдота, ко]е нам нрестављају живот и карактер дотичних као што има у њима појединости које би се могле назвати и „Фриволиима", али које сипају и обилату светлост на друштвене навике, и општу цивилизацију времена о коме се нрича. (наставиђе се),

О ТГ ЈХ О Суд општине београдске издаће путем јавне лицитације следсћа имања и разна права општинска под закуп и то: 1. I. и II. дућан под читаоницом на дан 8. Августа, т. г. на лицу места за три године, 2. I. II. и III. дућан у главној чаршији такође на лицу места за три године на дан 9. Августа, т. год. 3. Кућу у „Абаџијској улици" за три године, на дан 11. Августа т. год. онет на лицу места; 4. Кућу на „Дорћолу" за три године, на дан 12. Авгусуа т. год. на лицу места;