Beogradske opštinske novine

263

ПИСМА ИЗ РУСИЈЕ (Париском „Солеју") Петроград 22. септомбра 1888 ТријумФално путовање цара Александра по Каваазу и велико скупљање војске на границама Аустрије, би, у свако друго време, узбунило јавно мнење у Русији, и послужило као неисцрпан извор разговору у престоници. Али анас, јавно мнење је овде живо заузего стварима уНем»чкој. И, као што се оно битно разликује, у овом погледу, од публике Фравцуске, то ћу ја бити тако слободан да вам у кратко изнесем оцене које је у Петрограду изазвало, на нример, штампање дневника покојнога Фридрчха III. Пре три месеца ми смо са приличним изненађењ м, читали чланке нуне хвале и тонлог учешћа, које је већина франиуских листова посветила била умирућем цару Нема^ке. У исто време руски је шгампадобила била налог озго да се држи у резерви а добила је тако мудри нажог за то, што би у оном тренутку њени коментари били дијаметрално противни изјавама новина париских. Ну, од куда је нотекла сама та разлика у оценама између два народа, који су тако позвани да се данас разуму, и који су за <'ВО носледњшх неколико година пружали један другом доказе искреног иолитичког пријатељства? Узрок је томе врло прост. Французи су глед&ли с основом или не (ја мислим без основа) у личности пок. г.ара Фридриха оваплоћење њихов х мирољубивнх тежања, из раннање Француске с Немачком — једном речју поврагак Елзаса и Лотаринђије. Руси, на против, видели су у њему најжешћег непријатеља Словенства, нитомо оруђе једне Инглеске — на кратко душу најмоћније коалиције противу њихове отаџбине. Јест, Фридрих III, нама је представљен као човек којим царица (Инглескиња) апсолутно влада, као страсни обожавач Инглеске, и тврдо решен: да у друштву с војском аустријском и флотом британском потисне Русе са обала Дунава и иоже бити, и самог Балтика. Знало се, на прилику, да је он, као престолонаследник Н^мачке, у време јубилеја краљице Викторије, сматрло за част да Фигурише у пратњи савезних принчева и васала Инглеске — као што се зна •— да је одмах по доласку на престо успео да увуче Инглеску у тројни, аустро-немачко-талијански савез. Ова џиновска комбинација, која је онако а уплашила била Француске државнике, била је — држи се овде — далеко |

пре наперена противу Русије него ли противу Фран цуске. Ми смо тада били, доисга усамљени у Јевропи, и хиљаду пута изложенији но у кримскоме рату ; јер је таква коалиција сила грозила у једно и исто време свима границама нашим — од врхова Авганистана до залива Финландије. Кад се у тако страхотном положају замисли, још и она струја симпатија Француских за Фридриха III, онда је очевидно, да ми ни на кога жив >г неби могли рачунати. Русија би тада била арва сломијена, нрегажена и у комаде исечена и за њом би дошао ред на нашу јадну и жалосну Француску. Ево, дакле, шта се говори , бар у руским но литичким круговима. И онда, какво чудо може бити ако се Руеија покаже ладна ирема спомену нокој нога цара?. . Јест, прека смрт Фридриха III изменилаје судбину Јевропе. У место коалиције про тиву Русије долази сад коалиција нротиву Инглеске. Вар тако се овде тврди, или бар с надом излази. Француска, дакле, греши што се боји да постане нишан. Не. Та судбина чека њену комшиницу. Први акт Виљема II био је: долазак на ноге Александру III. Још за живота Виљ^ма I. свемогући Биемарк је, с ретком вештином, одржавао равнотежу између „ слона и кита"- — т ј. између Русије и Инглеске. Од ово шест месеца, пак, теразије су нагло претезале, најире, у корист Инглеза, а за тим у корист Руса. Приликом састанка у ПетерхоФу, цар је руски врло мудро избсгава ) сваку обвезу. Њему је, управо, било довољно да каже једну реч па да му одмах у четворном савезу буде понуђено место Инглеске. Али, ако је овај први покушај пропао, други може успети. Визмарк је, веле, јако озлојеђен, а Виљем II. познат као човек од мало стрплења. За неколико месеца, и нресго Холандије биће упражњен. Присајединиги ту краљевину, са цветућим јој колонијама, био би велики тријумФ за Немачку, као што би био страгаан шамар за Инглеску. Да би, пак, постигао тако сјајан резултат, двор берлински не би, доиста, жалио да учини све могуће уступке Петрограду. Остало би, према томе, Француска да стави своје услове. Не налазећи се у стању да се, без оиасности за рођени опстанак, одупре грабежу — неће ли се и она сама склонити да граби? Валонска Велгија увек је ту, да јој пружи довољне накнаде. Бар, тако се говори у овдашњем свету нолитичком. На вама је сад да о томе размислите, и да се решите. По себи. ствар заслужује толико труда. Но, у заплегима који се спремају има да се