Beogradske opštinske novine

у дивљој природи богатог југа; а на мору плавом и чаробном да растера тугу, наслсдствену у колену свију Романова. . . . Александар III-ћи прекинуо је са свнм тим предањима. И њега су узастоггце виделе и обале Финландије, и пољане Естоније, и долине и даљине Волге и Дљепра! Са целом царском Фамилијом он иде на ноге староме Кијеву, Москви и Варшави, да тамо, на лицу места чује, види и увери се: шта његов народ мисли, шта га боли и на шта се тужи, шта жели, осећа и чему се од свог цара нада. Има, међу тим, нешто што је Алексапдар Ш-ћи, као цар руоки. ирви учинио. Он је ево прешао старе границе Јевропске Руспје и улего у словепски Алгир — у Кавказ. Он је, том приликом, обишао и бојна поља 1828, 1855 и 1877, као и покрајине које је Русија у последњем рату стекла у пркос Инглеске, и много несмислена отпора Француског пуномоћника г. Вадингтона. Вама је иознато како су сви исгорици описали ону сјајну посету Велике Катарине Крпму године 17 87, када је на оној прослављеној капији тријумФалној чувени Поћомкин. дао написати чувену девизу: иОвуда води иут у Цариград ."! Размера на страну, садање путовање Александра III по азијској Русији једва је мањи историјски чин. Само да се, рецимо у ТиФлису иашао какав несмотрен или као Поћомкин ревностан, чиновник, он би на александарској капији наппсао (не пут у Цариград него) «овуда води пут у Инђију И доиста, прошла су времена када су СловеноФили претили старој Турској, снивали о некој светој крстоносној. колико год и народној војни противу Ислама. Русија се сада окреће много више Азији него ли Јевропи; а нова ће доказа томе бити ако цар изврши свој план да . обиђе западни Сибир, Туркестан, и нарочито, Закасиију. Садањи пут царев у Мовочеркаск, Ростов и Владикавказ, био је само један дуги низ, громких овација. Све класе народа — од руских насељеника У томе крају до Козака, Дона, Терека, и Кубана; од урођеничких племена Кабарде, Осетије и Ингуше до Чеченаца и Кумиса, све се то надметало ко ће цара боље да дочека. Представите себи једну низу свечаности, весеља, и званпчних поздрава, које нрекнда урнебесно «ура" дивљих горштака, грмљавина артилерије п ватра бенгалска; за тим једну живописну мешавину азијског и јевропског живља, попова и имама, калпаклија и ћулавлија черкеских, песама и игара, сабаља п јатагана, карабина и цевердара — п т. д. и т. д. и онда имате слику парева дочека на Владикавказу. Но ни то није све. У месту Катаринадару навала света била је још већа и призор још величанственији. Јер, ту, око школске омладине, која је певала

химну «боже царја храни» беху и стари ратници са Кавказа, са својим заставама, орденима Светог Ђорђа, и тако званим иластунским батаљонима стрелаца, чији су претци онако јучачки бранили Севастопољ. За њима су јахали горштаци на коњима, депутације мусломанских племена, н најзад, безбројни ескадрони Козака, међу којима и један пук козачких дечака, који су већ у војску увршћени н који су норед цара ираво војнички продеФиловали !. . А какво мислите да је одушевљење наступило кад се на позорници светковине појавише стари офпцири убојног Кавказа, носећи сва она знамења па која дивљи синови његови животну цену полагку — кад се показаше оку барјаци и барјачићи Курена, са секирама и буздованима, од бакра нл сребра, које је још Велика Катарина поклањала; иа заставе и трубе сребрне са којима су одликоване трупе козачке за храброст у боју, од стране Павла I. Пиколе 1 и оба Александра I и П-ог. Сам цар (Александар III) није могао сакрити своју узбуђеност, кад је ту слику угледао, и, дижући свој глас, поздрави омладину Кубана са: „здраво буди и здраво послужп отаџбину и ти, младо колено козачко, јер тако су ју послужили твоји иретци, а њени јунаци"! Наравно, да је овај поклич из уста царевих изазвао буру од одзнва! У Новоросијском убојна Флота чекала је царску породицу и дочекала ју поздравом из свију својих топова. По што је извршио преглед над овом морском снагом, а нарочито посетио две велике оклопниц е «Чесму п и «К&тарину п цар се онда навезо за Ватум на лађи «Москеи» Ту на подножју новог Атона где су православни калуђери подигли један велики манастир — огромна маса света сачекала је цара, који је и својеручно наместио крст на врху нове цркве. Особито значајан, пак, био је пример у самом Батуму — тој предстражи Русије на путу уТребизонт. Ваиш читаоци, држим, неће бити заборавили име овог малог приштаништа, уступање кога Русији ире десет година, наберлинском конгресу, изазва онолику грају у британском парламенту. Па да знате какав данас изгледа тај Батум. На место једне јадне иаланке турске, једва и познате земљописцима, пред цареве очи помолила се, из азијског јој оквира нова јевроиска варош! Између висова палмовом шумом, обраслом диже се бели Батум, опасујући дивно пристаниште своје и нружајући жељезну руку Јевропи. Свуд у наоколо никли магацини, докови, батерије и касарне. И док је цар полагао темељ ирвој цркви православној у овој до јуче чисто турској варошн, Арбанаси у свом живописном оделу народном, држали су пушке пред перси. Даље на самом прегледу трупа, који је извршен иснод новог града, деФило вале су иоред руске пешадије и депутације курдистанске — све до зуба неоружано !