Beogradske opštinske novine

1

се цене пар 25 копјека (три гроша) а Фунта орнећег или јеленског меса 5—10 копјека! Него, зими се доносе на продају и тигрови! то јест њихове коже! а плаћају од 20 до 50 рубаља! Шуме има доста> како за грађевине тако и за огрев, и дрва су врло јевтина. Сва роба, колонијална, мануфатурна и галантеријска, довози се из Русије морем преко Су јецког канала. односно, из Марсеља, Хамбурга па и саме Инглеске. Угаљ, се довози. са острва Сахалина, на коме раде робијаши. Број трговачких бродова, који у Владивосток долазе, расте из године у годину. Увоз је, међу тим, већи од извоза, јер готово све што се из овога краја у свет шаље сводм се на коже дивљих зверова, на слану рибу, и рогове од јелена. За Русију, као државу и царевину, Владивосток је од огромне и још неоцењене важности. Војнички, то је жива стража и главна стратегијска тачка њена на далеком Истоку. Он је и операцијона основа њена у водама Тихох-Океана, као што је котва крајње — источној морској трговини оа м.шгољудним Китајем, Јапаном, па и самом Инђијом. Али ће се важност Владивостока још боље моћи уочити кад се она погледа у зраку' будућности који му свиће Владивостоку је суђено да буде прва, односно последња, станица оне џиновске жељезне пруге која ће везати Русију, а преко ње и Јевропу, са обалама Тихог Океана. Инџинири су већ ту , који, са његова краја, имају почети трасирање жељезнице. Сумње нема да ће Владивосток, који је и овако брзо порастао, добити само нова нолета од дана кад се на њстова прибрежја буде стизало из Петрограда за 12 или 13 дана, у место неких десет недеља који данас требају поштанским колима.... Видели смо да је он — и овако иза божијих леђа , далеко и од Русије и од Јевропе — и жив и напредан; али заборавили смо да кажемо, да Владивосток уме да буде п сретан и весео! За ово он има да благодари највише лопој дружевној природи и нарави Руса у опште, руске војске на по се. Владивосток је и боравиште сувоземног гарнизона, и уточиште тихо-океанске Флоте; и цело лето у њему одјекују пријатни звуци војеие музике — и оне на води и оне на суву. Дакле, ако је живот и на овом попришту модерне цивилизације борба за опстанак, опет он није у Владивостоку ни дуг ни досадан.

Подлиетак

ГРАЦИЈАНА.

(Наставак) На срећу ране не беху тешке. На ногама било је истина неколико болнцх али не и опасних мехурова. Ади за то беше одело сио распарчато и остајаше у рукама при доднру. Једна баба, која се ту беше десила, зачије јој ране ; Путуникова сестра Фијона узајми јој једну своју хаљину, и око ноноћи, докје нануштена и тужна свето-Јованска ватра само још слабу црвену светлост од себе давала, и док се од времена на време но која жалоспа варница небу уздизала. узме Путуник један срп — што сељаци носе по кад кад ради одбране — па по што даде девојци чашу вина да допије, пође са њом њеној кући у Ортвиел, неких тетири километра од Сен-Етјена. Месечина као дан праћаше тихе путнике, а пријатан поветарац надимаше и хлађаше топле груди двоје младих. Кад дођоше поред једног дебелог дрвета, Путуник се приближи Грацијани, загледа се у њено леио лице, и блену у њену таласасту косу. Жмарци га подиђоше као никада, и он се маши да срцу одоле и — у Грацијониној се коси изгубп. Али Грацијана скочи као оиарена. Да ме ниси дарнуо" — викну она колико гњевним толико громким гласом; а, да би уверила Путуника о озбиљности отпора који даје, показа му оштар нож који на месечини засија. Путуник се трже, зампсли, и — Грацијану мирно до куће допрати. Тек, кад сј се растајали, примети Путуник неку промену у гласу и тону Грацијаннну. ТаЈ глас не беше више ни груб ни оштар, као иод онпм грмом, него иун неке топлоте и тихе нежности. Впше и од тога, Грацијаиа га испрати у нриличном растојању од своје куће; а за тим остаде гледајући за њим — док се то јест кроз месечеве зраке у шуми давао видеш. Тада ће сести да слуша кораке којн одмицаху у ноћиој тншини и полагано се губљаху. А кад све занеми, она се ионе на брег, окрете Сент-Ет.јену, сави руке у недра и оста у том положају све док јој и иоследњи пламичак оне ватре свето-Јованске, у ко.јој хтеде да изгоре, оку не измаче. % * * Грацпјана се промени. После = Сент-Етјена, и онога што се ш њоме десидо, она иостаде друга девојка. Иутупик је њу избавио доиста из ватре свето-јованске, али само да ју баци у огањ — љубавн. Грацијана се страсно заљуби у свога избавитеља. Оно, ваљда се и не зна добро шта је то љубав без кокетерије, шта је то срце иростнх сељачких дево.јака. У истини, то је веља и безумна приврженост која уништава сваку Друг) приврженост, то је неограничена страст која угушује сваку другу страст, дивља веза која спаја две душе у једну. Ах љубави, ирава љубави, ти божанско осећање, ми смо те и сувише изоиачили са нашим модама, иарадама и кокетеријама, нашом лажном цивилизацијом, те да би још могли имати иравога иојма о оиоме што ти можеш и што чиниш ! Грацијанин млин, тако весео и вредан до сад, престаде мало по мало да ради. Млада млпиарка сад је убијала