Beogradske opštinske novine

6 ч

,,Ја сам испунио дато обећање да ћу на закону основати унутрашњу управу земаљску; а сад да пређем на .једну другу и важну тачку из моје лањске беседе, на начин разрезивања порезе у народу. „Српски народ мора да се Стара како ће да подмирује сљедеће издатке: данак султану, цивил-листу кнезу и 11>егон<;|ј Фамилији, плату државним чиновпицима и владикама, трошкове око одржања војске нужне за мир и поредак, трошкове око издржавања стражара који чувају граиицу и бране да нас когод споља не изненади: поштанске издатке, трошкове око подизања и одржавања болница, путнине деиутацијама у Цариград, плате агентима и заступницима нашим на страни, и иајзад ванредне и непредвиђене трошкове. Сви ови издатци до сад су подмиривани из разних извора али м и смо се ностарали — ја и наш врховни суд — да изнађемо нута и начина који ће одговорити свима потребама, а бити, и користан по државу и што лакши и праведнији за народ. Ми смо често претресали ово пптање прошле године, иа смо се често у мишљењу и разилазили. Најзад, мепи се учипило, да ће најбоље бити да се све дације у Србији слију у један главпи порез, који ће се-,скуиљати два пута иреко године, о Ђурђеву и Митрову, тако да свака пореека глава има времепа да се између једног и другог нлаћање одужи. Но, да се не би народ потрзао за ситнице, ја сам предложио један једити данак од три талира на нола године, и да му се нигата више не тражи на рачун досадањих дација, као што беху: харач, чибук* владикарина, свадбарина, мељарина, казанарина, жцровина, десетак у кукурузу, шеници. ражи меду и вину. Најзад народ неће више бити дужан да кулучи чиновницима, и ићи ће на кулук само када га власт позове на грађевине и предузећа од опште користи. Шта више, држава ће плаћати те кулуке, свакако онима који раде ио цео дан. Што се грађења сеоских иутова и мостова тиче, дотичне ће ошптине ту договорно радити. Даље, сеоске шуме и утрине имају се сматрати као оиште добро. По што цео народ плаћа порез за њих; то је и ираво за које сви плаћају својина свију. Дакле, од сада гора неће бити ничија — ни државна, ни кметовска, ни чиновничка, ни трговачка ни сељачка. Њу неће нико смети заграћивати, ни пристуи забрањивати, иа макар у градини не било ни десет грмова, и макар ју потребовали људи из других села и округа. Сад, ако народ буде имао на уму, да ова три полгодишња талира замењују сва стара давања, рачунајући ту и свештени бир, да ће од сада задржавати себи све што му Бог буде дао, не бојећи се никаква десетка; да ће се слободпо моћи служити и шумама и утрином; да се сви кулуци чиновницима укидају, а оне које влада нареди да ће нлаћати — ако велим, буде узео у рачун ове разне користи — то ће надам се сваки иризнати, да је три талира иолгодишњег давања, с главе на главу, пајумеренија пореза која је икада плаћана у Јевропи. Оно, ми ћемо видети да ли можемо са овим иорезом све трошкове покрити. То је проба коју чинимо. На концу године биће дужност управника Финанција да нокаже и мени, и совету и скупштини тачна рачуна свију прихода и расхода. Да би се, пак, и ова малена сума од три талира на но године разрезала што је могуће праведније, на задо* Харач је лична пореза коју у Турској плаћа свака мушка глава од седам до седамдесет година ; а чибук је такса од попаше која се плаћа од брава

вољство свију, и сиромаха и богаташа, сво ћу вам поднети књигу жењених и нежењених људи заједно са њиховим имањем. У осталом, сваки кмет зна колико је сваки од његових општинара имао десетка да плаћа. Порез ће се, дакле, разрезивати ирема овим књигама, али само разрезивање неће вршити моја влада већ ће то бити иосао старепгана у свакој општини. Кметови ће се упознати са овим књигама, уноредиће ш њима свачији десетак, па ће у договору са капетанима и судијама нарезати свакоме брату према стању му, — а све — како не би сиротиња им:ела места да се тужи на неправду и долазила да ми досађује са својим тужбама. Ево вам, дакле, браћо и госиодо. свију тих нојединости, и сад хоћу да чујем шта ви мислите... По што положите заклетву на ове законе ви ћете изабрати између себе најспособније, и даћете им иуномоћија као вашим представницима, те да могу заједно са мном и државним саветом учинити даље што треба.... Оваква једна гомила света »е може се састајати сваке, године без великих трошкова, али скуиштинари какве вам ја предлажем- постоје у свима парламентарним државама и они су нам нужни Са овом беседом кнежевом, а посред одугаевљених усклика, завргаи се ова седнмца скупштинска. Сутра дан било је иста рада и одзива. Милога, окружен својом породицом, вигаим свегатенством, и државним великодостојницима, председавао је овој скупгатини Срба на сред једне огромне нољане. г Гај је дан био одређен за читање устава, а, ка.д је устав прочитан, митрополит је устао са Формулом заклетве коју сви имају положити. Милотп се закуие први, понављајући од речи до рече дотичну Формулу, а за тим је исто чинила цела скушптипа, на један глас изговарајући: „у име свете Тројице кунемо се" и т. д. Него, ова је седница била обележена и једиом значајном појавом. Неколико киезова, који беху остали верни Милогау кроз иоследњу заверу, и донрипели његову одржању, гневили су се, гато Симићи и Петроновићи остају и даље у вигаим положајима. „На гато је бити веран говорили су они — кад се издајници награђују" ? А кад јога видегае Стојана Симића у ложи кнежевој, у њима гњев ускипе. Они се скупе, позову главније кметове из својих округа, заузму место према Милогау, и стану вребати прилику да га ослове. Група је ова била бројно велика а држање јој је било иретеће. Сведокједан, који нам овај призор описује (кнежев лекар, доктор Куниберт) прича: како он у први мах није знао у чему је ствар и почео се бојати какве несреће. Али брзо увиде кога се све то тиче: Симић беше блед као смрт. И само да је кнез иустио да кнезови тужбу своју дигну, занос. народни био је тако силан, расположење за усгав тако једнодушно, да никаква снага човечија не би могла спасти пенријатеља МилОшева од светске освете. На срећу, чим до Милоша допрегае прве речи: „о, господару издај]гици ти седе уз колено" — он скочи и својим громким гласом пресече све. Људи нокушаваше да добију реч, али — узаман. Господар угуши нротест својих нријатеља, да би могао спасти најперФиднијет од непријатеља му. Једна друга епизода, који се не сме овде заборавити, беше: предаја Милогау ноклона које је ранија скушптина вотирала била. На иредлог врховног суда, народна скупгатина од 1834 год. акламацијом регаи, да се господару поднесе на дар, једна златна сабља у дијамантима, а тако исто и један златан пехар ! Оба ова предмета била су са ретком вештином израђена у Бечу. На ко-