Beogradske opštinske novine

ГОДИНЛ VIII

- 196 -

ВРОЈ 51

ски фонд , и да тако удружење прими на се улогу немоћног посредника између оних који веле да је Калимегдан њихова својииа и публике, која с правом тражи да се калимегдански парк доведе једиом у ред на општу корист. Иосле дужег већања и раамигаљања; после још неколико посредних покушаја, да се наведеио регаење измени, у колико условљаиа већу цифру прихода, и после свију нредрачуна, састављаних ради уверења колико се може годишње прилозима, кондертима, чланским улозима и закуппимом привређиватп на Калимегдану, и тим новцем иредузимати радови на унанређењу — унрава удружења морала је закључити да на услов одобрења о накнађивању 4500 дин. годншње није могуће никако иристати. С тога је удружење морало приступи носледњем кораку, обратити се Госнодину Председнику Опшгине оваквом молбом : Господину Цредседиику онштине београдске. Наше здравствене прилике у ирестопици иису тако сјајне, и ако би се морало чекати да из недовол,них својих инвора сама општина ово извршује, што је ради бољитка потребно, много што-шта не би се дало постићи за врло дуго време. И.иајући ово у виду, грађанство је и прегло на оснивање удружења која унапређују поједипе ирајеве вароши, а овога ради поникло је и удружење које је примило на се бригу за што брже и бол.е уређење Калимегдана — и као јавног шеталишта, и као историјског обележја оног места, за које пије везана само уепомепа на значајни успех Књаза — Михаила у 1866. год., него на коме посетилан тек добија иојам лепоте нашег града и бива прннуђен да се сети свеколике, тешке и жалосне али и славне прошлости народне. Д;1 би Калимегданом могло самостално руковати и па њему по реду извршивати све, што је за његово уређење потребно, удружење је добило и Највише Одобрење; али је Највише Одобрсње удружењу саопштено е условима које није било могуће иримити, те управа његова пије смела дати пристанак да Калимегдан узме под своју управу онако, како је цонуђено претписом госи. министра војеног од 12. Нов. 1888. ИФ Нр. 1634. Чињени су коради код госи. министра војног накнадно, али и после протумачења, претписима од 18. Фебр. и 18. Маја пр. год. ИФ Бр. 220. и 923 , нису сасма отклоњене оне главне тешкоће с којих се и прва понуда није дала усвојити. Две су главне тачке и до данас непречишћене. Једна је створена 8-им условом у првом претпису, којим је условом резервисаио право градској команди, да у вршењу надзора над Калимегданом као војном територијом, улази не само у колико

МАНСАРДА приповетва Ж И Л А. К Д А Р Г И Ј А (ПАСТАВАЕ — 5.) Једног леиог јутра упаде Луј у Вернаров сган, обучен у путничко одело. Имао је тог дана да отпутује за Анже, а одатле пешице у замак *** да одаје декорише. — Не радо те остављам, рече он Бернару. Представи себи безазлене људе који иду у позориште, а остављају код куће своје јединче, двогодишње дете са кутијом палидрваца у постељи, Вернаре, знај добро, ти си то дете. Ти губиш време играјући се ватром. Глава ти је пуна барлта. и да бог-да да не прсне! Пази, понављам ти, запалиће се ! — Не бригај, пријатељу, одговори Бернар, остави ме без плашње и не бој се. Буди уверен, да ако се икада жигицама иослужим, то неће бити да бих изгорео себе и своју мансарду, него да са њима запалим свеће у сзојој дворани.

би то могло бити од стварне потребе, него безгранично и редовно, тако, да би вршење те градске службе могло од појединих Фактора градске команде евентуално бити злоупотребљено и простом личном вољом на Калимегдану извршено опо што се кад буде хтело. Друга је тешкоћа у томе : што је захтевапо да удружење на име доданашњих прихода накнађа градској команди годишње 4.500 дин., а међу тим толико удружење не може да вуче, ,јер су стварни приходи калимегдански далеко маши. Удружење би могло вући приход само од затворених простора — лагума; а остали ће отпасти по себи. Но у главноме несугласица у прорачуну потекла је отуда, што је енж. одељен,е министарства урачунало у калимегданске ириходе и оно што се добија продајом траве, из ровова тврђаве и других иротора, који се друштву не предају, и које ће и надаље вући градска команда. Природно би било, да приход са Калнмегдана користи самом Калимегдану, да се он из својих извора подиже, и по томе ваљало би не употребљавати на друге цељи оно што се на калимегдапу и његовим деловима може да привреди, јер није најзад ни по саму државу корисно да једно тако значајио место остане запуштено, занемарено, с тога, што су приходи калимегдански неоправдано служили за друге цељи. Калимегдан је достојан да се на-њ што и утроши, а не да се још од њега откида; јер сво што је ои могао дати држави, он је дао својим истеријским значајем ! За ово време, од како је удружење поникло па до данас, силество Је протеста од грађанства надобијала управа његова, за што се не приступа раду, него се с дана на дан Калимегдан оставља да се све више занемарује. Једни траже да се он уреди као једино инта.шште у престоници а по ноложају своме мал' не једино и у свету. Други ишту да се Калимегдан бар ополико уреди, да се може рећи да према значају његову и доброчинствима предака својих, пије погомство незахвално чак и у данима краљевинске слободе своје. Од оних, који праведно улажу протесте, једни криве општину, други градску команду а трећи удружење, јер им изгледа да ово не ради жнво: свет мисли да је удружење раду приступило. Далеко би се морало отићи, ако би овде било потребно тврдитп да је одиста интерес општи, а одговорност велика и према будућности, ако се са свих страпа не учине олакшице да удружење може с успехом радити; а оно је међу тим вољно да не зажали никакав труд да би шго достојније одговорило свом задатку 0 тога, управа удружења моли најлепше Госп. Председника општппе да изволи подејствовати код г. мин. војног да се отклоне напред изложене сметње на начин, који Госп. Председник изабере.

Загрлише се пријатељски. Луј оде вртећи главом, а Бернар ? Низ лице му ее скотрља крупна суза. Обриса је као да се стидео. То је била можда последња суза, коју је он пустио. V Од онога кобног часа, кад се Бернар одлучио да се дограби тврдичиног блага, тражио је само згодну прилику. Излазио је ретко, претпостављајући да остано ту, у близини тврдице, да слуша како се по соби креће : дању одлази и долази а ноћу броји и пребраја своје злато Кад би случајно стари Херман остављао своју собу, Бериар га је пратио кроз улице. Он га шнијунисаше. Хтео је да зна, шта управо ради тај човек Херман се није никада срегао са иознаницима. Ишао је лагано, заустављајући се по кадкад да одане или да се одмори на клупи какве јавне баште. С времена на време куповао би штогод од јела: сира, сардине и хлеба. То беше све. Враћајући се остајаше по више дана у својој мансарди, погрбљен над својим благом. Бернар је на послетку сазнао и дане, у које је старац изтзио; знао је и шта тврдица ради у овом или оном часу. Неком непојмљивом привидношћу готово је гледао старога Хермана кроз зид и иогађао шта ради, тако рећи гледао га је како живи, или боље рећн живео је животом тога човека, кога пре два месеца није ни познавао.