Beogradske opštinske novine

Број 24

- 95 -

Год. XVII

Саузвишеним дозвољењем Врховнога Команданта Краља и Господара Мога, Ја благодарим, свакада Обреновићима верном грађанству београдском, на овом новом доказу оне тесне везе, која постоји између престонице Бсограда и Дома Обреновића. Као Отац, срдачно благодарим дичном београдском грађанству на том доказу верности и оданости према узвишеној личности Господара и Краља нашег љубљеног Александра Првог. Благодарим на доказима пријатељства и на симпатијама од стране Београђана према Мојој личности. Онога часа, кад сам се решио, сљедовати Високом позиву и заповести Мог узвишеног Врховног Команданта и Краља, а љубљеног Сина, Ја сам био решен и очекивао сам овакве појаве, као што је била јучерања појава ; онога часа, када сам примио дужност Команданта Активне Војске по Високом поверењу Господара и Краља Ја сам знао да сам као Командант Војске први изложен онаквим појавама као што је била јучерања појава. Али сам се у исто време решио, да их очекујем и с преда и <з леђа, као што је јуче било. У томе вршим не само Моју дужност Оца, не само Моју дужност Обреновића, не само Моју дужност ОФицира и војника српског, него и Моју Српску дужност. Уважени београдски грађанин г. Мијајло Павловић у почетку свога говора нагласио је оне многе прилике, кад је верни београдски народ својимвладаоцима са овог истог места давао тако светле доказе његове верности и оданости. Са тога истог места и Ја сам имао више прилика да говорим верном београдском грађанству, и свакада кад год сте Моју реч са балкона Српскога Двора чули, ви сте могли свакада само једно чути и видети, а то је, да су све Моје радње и намере намењене биле служби Отаџбинн, а сада и служби Мога Краља и Врховног Команданта. Онога дана када је примио Престо и кад сте Га 22. Фебруара 1889 год. са овога истог места поздравили тако бурно и одушевљено, ви сте Му свечано задали реч верности и оданости, и ту реч ви сте свакад одржали, верни и честити Београђани! Кад сам вам год говорио са овога места, или мало даље неколико корака, са балкона старога Двора, ви сте Ме свакад могли чути у том правцу, да мислим и осећам као Обреновић и као Србин, да су и династија Обреновића и народ србијански у овом веку доста заједнички учинили за своју слободу, за своју самосталност, за своју величину, за своју славу и за своје развиће као народне државе, те да имају права свакад захтевати с поносом, да могу о себи прво мислити и о себи као Срби се бринути. То је била моја политика као владаоца. Можда сам се у тој политици и нашао у опреци са извесним људима или слементима. Данас као Командант Активне Војске, имајући да се старам тачно о Својој војничкој дужности, Ја ћу ту дужност увек вршити неустрашимо и готов бити свакад заједно са свим Мојим друговима умрети и живети за Краља Србије, за нашег љубљеног Врховног Команданта Краља Александра Првог. Убилачке руке, које покушавају атентат против Моје личности, варају се у својим рачунима. Није Краљ Миланједини који може у Србији да држи ред и да држи народ који је веран Краљу и Отаџ-

бини; јер онда кад треба вршити атентат против Његовог Оца, онда се не налази србијанска рука, него туђа рука да врши атентат против Краља Милана. Поред мене као Команданта Активне војске стоји Једна гомила српских оФицира и редова, који су свакад готови за Краља и Отаџбину живети и умрети. Падне ли Краљ Милан, заступиће га генерал тај и тај а падне ли тај генерал заступиће га други. па тако редом: сви смо готови за Краља и Отаџбину, за славу Александра Првог да жпвимо и да умремо. У јучерањем догађају то се је показало светло. Мој ађутант потпуковник Никола Лукић рањен је у одбрани свога Командата Активне Војске; други официри који су се затекли ту, такође су Ми помогли онако како су требали и како сам Ја од њих захтевао. И Ја пред Београђанима изјављујем Моју дубоку захвалност ОФицирима српске војске, којом имам част командовати. Али у исто време изјављујем београдском грађанству Моју дубоку захвалност, што Ме је јуче онако поздравило и показало своје симпатије кад Ме је окружавало на месту атентата, што вечерас оволико многобројно сакупљено доказује Мени толико пријатељство и симпатије, на чему вам срдачно хвала! Хвала вам, Београђани! Ја сам уверен, да и ви, који сте свакад верни и одани били Краљу и Династији Обреновића, да и ви дишете оним истим духом, којим дише и верна војска, и да ћете се здружити са Мном, кад вас позовем да одамо осећаје натае оданости и верности, Првом Београђа>-ину, Који је рођен у Београду, Александру Првом.

После овога Њег. Величансшво Краљ и Госиодар благоволео је милостиво упу тити на своје верне Београђане ове високе речи: Као први ваш суграђанин, Ја вам благодарим од свег срца на љубави и оданости, којом се придружујете Мојој радости за спас Мојега Оца, Кога је једна злочиначка рука хтела јуче да убије. Ја вам благодарим на томе што сте од првога тренутка дали доказа своје љубави, својега одушевљења и своје симпатије према Ономе, Који је 20 година био ваш владалац, према Ономе, са Којим сте толико много важних и судбоносних тренутака за нашу драгу Отаџбину преживели; Којије ову земљу оснажио и проширио, Који је овој земљи дао тип једне модерне европске државе. Од првога дана 1868. године кадаје Мој Узвишени Отац дошао к вама, када је постао Кнез Србије, па 10. августа 1872. године када је примио владу, онога дана кад сте се радовали Моме рођењу, када се је Он борио за независност и проширење Србије, да не спомињем толике многе и важне прилике — ви сте уз Њега стајали и верни Му били исто тако као што сте данас и Мени. Када сам се Ја обратио Моме Узвишеноме Оцу, када сам Га молио дапоредменебуде Командант Моје Активне Војске, да буде Командант једнога дела народа, чији је задатак да буде одбрана и снага Србије, тога дана ви сте се, Београђани, са Мном заједно обрадовали, онако исто као шго сам се и Ја, као Син, обрадовао. , Једна злочиначка рука, која је била наоружана од оних људи, који су увек

сматрали и чија је свакада била тежња, да сметају Србију са правилнога развитка; од оних људи који сматрају, да им је Краљ Милан кост у грлу, за то, што Он хоће да Србија буде снажна, јака и напредна; ти људи у њиховоме рђавоме плану нису успели; једна је виша сила спречила да се њихов злочин извргаи. Мој Узвишени Отац казао вам је, да је готов, као војник, да погине, али Ја, као ваш Краљ и Врховни Командант, уверен сам да Бог то неће и не може дати, јер је Краљ Милан потребан Своме Сину и Србији. Ја вам, Београђани, благодарим од свег срца на овоме доказу ваше љубави према Творцу данашње Српске Краљевине. Ја у томе видим један нов доказ оне љубави српскога народа, коју су Београђани у свима приликама показивали Обреновићима од првога дана повратка Кнеза Милоша Великога 1858. године, па за све време Наше владавине. За нас све овај догађај треба да буде поука, да треба сви заједно да стојите уз Мене, да сви заједно радимо, да наша Отаџбина буде онако јака, снажна и напредна као што ми сви то желимо. Једна је утешна појава за то што ниједна рука из Србије није могла да се дигне противу Творца Српске Краљевине; то треба да вам буде један нов знак да сви Срби, који су овде рођени, треба да буду чврсто око Мене и Дома Обреновића, да својом снагом учинимо да Србија буде снажна и јака. Ја вам, Београђани, благодарим! Ја сам уверен, да ћете се ви придружити моме узвику, као Првога Београђанина: Да живи Командант Активне Војске! (Живео! Живео! Живео!) да живе моји мили суграђани, да живе ваздашњи пријатељи Дома Обреновића, да живе БеограЦни!

Јуче у 11. часова пре подне имали су част бити примљени у аудијенцију од Њихових Величанстава Краља Александра и Краља Милана — председник Београдске општине г. Н. Д. Стевановић, чланови суда и сви одборници општински, којом су приликом изјавили Краљу Господару своју непоколебиву љубав, оданост и верност, а и Њему иКоманданту Активне Војске своје гнушање и осуду злочиначког догађаја од 24. Јуна ове г. и искрену радост за срећно спасење живота Његовог Величанства Краља Милана. Поздравну реч председника општине, коју је овом приликом изговорпо, донећемо У 6 Р°ЈУ за овим.

РАД ОДБОРА ОПШТИНСКОГ СВЕЧАНИ САСТАНАК 15. Јуна 18.99. год. Председавао председник г. Н. Д. Стевановић; присуствовали чланови суда: г. г. Стев. Ивковић и Коста Симић; од одборника бижи: г.г. Стојан Најкић, Богоје Јовановић, Трајко Стојковић, Милов. Миленковић, Н. И. Стаменковић, Васа Николић, К. П. Михајловић, Мих. Јовановић, С. Јосифовић, Мијајло Миловановић, Ђорђе Н. Соколоваћ, Голуб С. Јашић, Дамјан Стојковић, М. Ј. Божић, Милан Ареенијевић, Мита Петровић. I Председник општине отворио је данашњу свечану седницу кратким говором, у којем је изложио значај данашњега дана и саопштио је решење одбора општинског од 15. Јуна 1889. г. којим је установљено награђивање израђених задатака из српске историје. Затим је прочитан извештај академијскога савета Велике Школе АБр. 4487, из којег се