Beogradske opštinske novine

општи

ПВИ

СЛУЖБЕНИ ЛИСТ ОПШТИНЕ БЕОГРАДСКЕ

Год. XX.

УТОРНИК 2. ЈУМ 1902.

Број 26.

ИЗЛАЗЕ НЕДЕЉНО ЈЕДАН-П7Т

1Д К Н Л : За Србију на годину 6 динара на пола годино 3 За стране аемље на годину 9

ПРЕТПЛАТУ ВАЉА СЛАТИ УПУТНИЦОМ АДМИНИСТРАЦИЈИ ЛИСТА А СВЕ КОРЕСПОДЕНЦИЈЕ УРЕДНИШТВУ РУКОПИСИ НЕ ВРАЋАЈУ СБ НЕПЛАИЕНА П 2 С I А НЕ ПРИМАЈ7 ОЕ

МИ АЛЕКСАНДАР I по милости Вожјој и вољи народиој Краљ Србије На предлог Нашег Миниотра упутрашњих дела, а иа оонову тачке в. члана 103. закона о општинама, потврђујемо: за предоедника општине београдоке Милована Маринковића, начелника миниотаротва народне привреде у пеноији, кога је општински збор изабрао. Наш Министар унутрашњих дела нека изврши овај указ. 23 јуна 1902 год. у Београду. АЛВКСАНДАР с. р. Министар унутрашњих дела, Н. Д. СтеванавиЋ с. р.

ОПШТИНСКО УРЕЂЕЊЕ

и

АДМИН1СТРДЦИЈА ГРАДА ГЛАЗГОА (По Сер Џемсу Белу иредседнику оиштине Глазговске и г. Џемсу Патону цредседнику Уједињених Музејских Удружења Уједгтене Краљевине —■ Велике Британије и Шрске)

Година 1896 XIII ПОЖАЈРНД. ЧЕТА

(27)

Давнашњо поревло пожарае чате. — Несаврппнство првобитвих справа загашење пожара. — Бзлики пожари уседамнајестоме веву. — Осиромашеае вароши — Парлакентсна и друга помоб. — За чаброве и стубице брине општински суд. — Гра^ансви прирез на тај циљ. — Ова^а око тако скупљенога новца изме|у еопафскога тела и општинског одбора. — Колкунова ватрогасна справа. — Веливи пожар у години 1677. — Лондонска ватрогасна машина од 1725 године. — Радници ше!ерне фабрике образују пожарну чету. — Прво осигурање противу ватре. — Устројство пожарне чете у 1300 годиви — Прзнос њенога задатка на полицију у год. 1807. — Устројство од 1825. — Усаврше&е ватрогаоног апарата по добитку воде са Лак-Натрајна. — Електрични механизаи за ударање на узбуну. — Преустројство од 1887. — Пожарничке станице, ватрогасне справе и згоде. Штета од ватре. Као и многе друге добротворне установе, иожарна чета града Глазгоа доводи своје иорекло из подалеке давнине. Зачетак н>ен крије се у добу, када је меха/шша у повоју била; и напредак њен био је за дуго и спор и колебљив. Н>ено прво устројство било је и лабаво и неподударно, па је само природно и њена извршна моћ била слаба, па и несигурна. Притом ваља још

упамтити, да наши стари нису ни имали ова срества за гашење ватре која ми имамо. Они су воду за гашење ватре вукли у ковама, у чабровима, а највише помоћу шмркова, па и то са најближег извора: са бунара, или из потока, или из оближње реке, и мучилу су муку какву ми не зиамо. Додајте сад њиховој неспреми, да се са елементом боре, још и тај Факт: да домови и кровови наших стари нису ни подизани с' обзиром на сигурност од ватре; јер су грађевине њихове биле махом од дрвета, покривене сламом или трском, па ћете их искрено пожалити. Душа ваља, наши стари нису знали ни за тако лаке паливатре, као што је сувремено иалидрвце наше, иа нису знали ни за све опасности иетролеја, ваздушиога гаса, електричне светлости , и све друге наше лако запаљиве изворе. И док су пожари у старо време били и много чешћи, и много опаснији, па и много штетнији, него што су данас, имања ватри изложена нису била ничим и ни код каквог друштва осигурана, и ударац несреће падао је са свом снагом и тежином на пострадале сопственике изгорелога добра. Оно, већ и то стоји, да су све тадање грађевиие биле проста склопа, и да се, кад изгору, могле нове на њихово место и лакше подићи, као што и то стоји, да данас има више еспапа, више капитала у једној од наших већих, трговачких радња, него што је тада било у целој глазговској чаршији; али сумње нема да су тадање ватре и иожари доводили многога домаћина, па и целу му Фамилију, до просјачкога штапа. Као и све средњевековие вароши, и наш Глазго љуто је патио од несретних случајева ватре и пожара. Чак изгледа да је овај наш град био некакав нежељени избраник овог елементарног бича, и да је небројено пута стајао пред њим нејак и немоћан као нејако дете. Историја је и забележила такав један ужасан случај у години 1662. Ватра се тада поЈавила била на источноме крају вароши, у тако званој „Високој улици", паје збрисала све до пијачнога „Крста" ; па је онда прескочила на другу страну вароши, код тако зване „столарске пијаце," и тамо спржила читаве квартове. У року од два дана, добра трећина вароши лежала је у пепелу и развалинама. Описујући службено толику несрећу, тадањи иротокол ошптинско-одборс.ке седнице, говори о „ж иљадама Фамилија које су од једном остале и без крова и огњишта, без игде ичега," па доноси решење: „да главни кмет и још који одброрник отрче што пре у Единбург, код централних власти државних, да им јаве да је Глазго, колико,

и пропао, и да моле и да богораде: да Енглеска и њен парламенат што пре нотеку у помоћ," И доиста, Глазго је од ове ватре толико пострадао био, да се општина није могла бранити од нове и силне сиротиње, која се као црв вила око њенога тада још и оскуднога прага; те, под притиском тешке невоље, удари и она у прошњу, учииив аиел на све сетринеке вароши у Краљевини,. и на свако и свачије милосрдно срце. Срећом, и одзив је био опште-народни, као што ,је био топал и усрдан. Парламенат поведе коло са, за оио време, великом сумом од хиљаду Фуната стерлинга из државне готовине, и продужи давање помоћи докле год се није беда, донекле бар, утолила. Већ из наслова ове главе читалац је могао прочитати: како су бедна била она ватрогасна срества општинска, са којима је Глазго ваљало бранити и одбранити од оваке једне ■ ватре. Али вреди доиста забележити овде и суштину и домашај њихов. Дакле, према формалним одлукама тадањега одбора општинског, било је наређено благајнику општинском: „да се постара за исплату два туцета кова, које су донете са лађарске обале, а којеимају да послуже за, не дај боже, какав случај ватре!" Други један такође веома интересан протокол одборски вајка се; што је општина принуђена да купује нове кове за гашење ватре; „јер су оне старе упропашћене, или иокрадене и (!) па, наравновећ, прописује и „строгу казну", глобу и хапсу, ономе ко се у злу ухвати. Али, како ове злосретне кове нису биле и сав ватрогасни прибор тадањега Глазгоа за случај какве повеће ватре, то сматрамо за вредно да поменемо и оне историјске стубице (мердевине) зачију се набавку и смештај имао постарати еснафски устабаша, а које се, као и оне кове, имале подмирити из извеснога ириреза грађанског. Разрезан после оне несреће у 1652, овај је прирез за годину за две и донео довољно, да је у новембру 1655 године општина глазговска могла, како сама каже, „из непотрошене суме" кунити једну стотину кова и чаброва, и тридесет и шест комада „мердевина",за погодан распоред по вароши. Пошто страх од ватре, каква је 1652 год. снашла била Глазго, није брзо прошао, а брига, како да се такве несреће у будуће од града отклоне, једнако морила општинско представништо, то у априлу 1656 донесе општински одбор и једну оваку драстичку одлуку и меру предупредну: „да свака кућа буде дужна да има по једне стубице на мети и на угодноме месту у дворишту, за случај ватре; да се одреде