Beogradske opštinske novine

Број 5

— 31 —

Год. XXI

предлог буџетске комиеије, онда би ваљало решити и расправити како да сетантијемарачуна и издаје управнику и осталом трошаринеком особљу. Излаже како се напдаћује трошарина на животне намирнице, а нарочито на баштенске производе, од којих се не може свеупотребити па надази да би на те артикле ваљало наплаћивати трошарину само на оно што се Фактички употреби. Наводи пример да је један.сељак продао купуе за 19 гроша, а платио на име трошарине и пијачних такса 17 гроша. Наплати трошарине на те артикле како се иста врши узрок је тантијема. Одборник г. Јован Смедеревац изјављује, да је у прошлој седници кад је расправљано питање о тантијеми управнику трошарине и трошаринском особљу предлагао да се тантијема рачуна на вишак наплаћене трошарине у дотичној годиаи од прошле године. То је предлагао са разлога тога, што је се уверио од људи, који са вином раде, да се у Београду прави много Фалична вина. Да се доиста праве ®алична вина доказ је то, што је слатковино — шира — јесенас продавано по 0,60—0,60 динара, док се вино може да добије по 0,40 дин. Да би се у неколико стало на пут прављењу Фаличног вина као и да би се и то вино оптеретило прописном трошарином предлаже да се трошаринским органима даје 10% одтрошарине која се на ова вина наплати, а на име тантиј еме. Уиравник опшш. шрошарине по допуштењу заступника председника изјављује да стоји навод одборника г. Смедеревца, да се праве ®алична вина, ну да управа трошаринска по постојећим цравилима нема права да врши санитетско-подицијски прегдед и прегледа вина по подрумима, те је с тога немогуће хватати оне који праве Фадична вина. То се може увести новом уредбом. Одборник г. Милан КаиешановиК тражи да управник трошарине каже кодико је прошде године увезено а кодико извезено вина. Уиравник шрошарине изјављује, да се то може видети, ади да нема при руци о томе податке. 3. Буна Стеванова За време док Стеван у Зети мирно владаше, десише се у Србији неколики веома значајни догађаји. То је време најживљег и најуспешнијег српског ратовања у Маћедонији, када српским посташе многи тамошњи крајеви византиски. У то доба пада (око 1300 године) значајан прелом у спољашњој политици краља Милутина, о чему ће се мало даље опширније говорити; затим у то доба пада дипломатска радња краља Милутина са Карлом де Валоа и покушај његов да се приближи паии. Речено је већ да се не зна поуздано какојесве везе имао Стеван са догађајима који се у Србији и ван ње дешаваху под руковођењем његова оца краља Милутина. Речеио је већ да нема никаких јасних података о каквом личном акту Стеванову све до првих година друге десетине XIV века. Али од свега тога, за њега је лично најзначајније оно што се догађало између његова оца краља Милутина и стрица му краља Драгутина. Расправљајући питање да лије Стеван законит или незаконит син краља Милутина, споменуто је као мимогред како је веома вероватно, ако не и поуздано, да га је краљ Милутин назвао краљем Зете, мислећи да му остави после своје смрти престо и ако се томе противио уговор који је имао са

Одборник г. Милан КаиешановиЛ изјављује да је питање о трошарини на вино врло важно, Даље наводи да су сви одборници уверени, да се праве Фадична вина, на која се не наплаћује трошарина и да се општ. трошарина на разне начине штети усдед тога. Сви видимо где је узрок а управа трошаринска је дужна, да се постара, да св општ. интереси што јаче обезбеде. Скреће одбору пажњу на то с тим, да би ваљадо изпаћи пута и начина да се то отклони. Одборник г. Тома Цинцар-ЈанковиК радује се што одборник г. Капетановић као некомпентентан има овако тачне погдеде на ову ствар. За хватање оних који праве Фадична вина треба имати мајстора. Наводи, какоје известан винарски трговац увозио грожђе из Турске и од истог правио вино, па то вино извозио, а на место њега ноказивао вино Фадично, па то није управа трошаринска ухватида. Даље наводи начине за прављење вина, и како је под видом вина извожена Јвода, па тражен повраћај трошарине и тиме штећена трошаринска каса. Да се на вино може наплатити много више трошарине доказ је и то што му је један винарски трговац изјавио, да би општини дао за трошарину на вино 160000 динара и ако је она предвидела од њега приход у 150000 динара На основу свега тога мишљења је, да не треба гонити оне који продају животне намирнице већ пазити да се трошарина наплати на сво еино , које се у Београду потроши. Одборник г. Манојло Клидис начази, да се је одбор удалио од дневног реда. Мисдикојесу исказане по овоме предмету депе су и сам би имао много о томе да говори. С тога преддаже да се овај преддог одборника г. Смедеревца стави на дневни ред за коју од идућих седница, а да се сада пређе на дневни ред. По сасдушању тога, — одбор је решио: Да се усвоји овај предлог одборника г. Клидиса. IV По прочитању акта одељака управе града Београда АБр. 10821 и 10836, којама се траже братом својим краљем Драгутином. Да би било јасно на какав се уговор онда мислило, и да би б 1ло јасно какве су и колико су за Стевана биле значајне одредбе тога уговора, потребно је ближе упознати се са њим и са везама између Драгутина и Милутина од доласка Стеванова у Зету па до буне његове против оца. 1. Познато је да је краљ Драгутин крајем 1281 или почетком 1282 године, својевољно нредао своме млађем брату Милутину краљевски престо који је он пет година раније — 1276 године — отео од свога оца краља Уроша I, па се повукао у Мачву коју је као мираз добио од таста свога угарскога краља Стевана У. И ако о томе нема поуздана доказа, ипак је, на основу иначе веома нејасног казивања византиског хроничара Пахимера, у опште данас примљено мишљење да је краљ Драгутин обавезао свога брата Милутина неким уговором: да овај после своје смрти преда престо коме од Драгутинових синова. Није истина овде место нарочито доказивати да ли је то мишљење основано или не, али пошто с тим стоји у вези једно значајно питање које се тиче Стевана, мора се овде прво с тим питањем бити начисто. У византиског писца Пахимера има једно место, на основу кога би се, као што је мало више речено, могло мислити даје доиста постојао уговор у поменутом смислу

уверења о вдадању и имовном стању извесних лица, — одбор је изјавио: Да су му непознати: Павле Мутавџић, трамвајски кочнјаш и Радован Јовановић, скитница. V Прочитан је акт надзорника народних школа за град Београд АБр. 10855, којим са разлога у истом изнесепих тражи да се у школски буџет понова унесе издатак у 200 дин. на две награде учитељима-цама за расправу о васпитању, који је издатак укинут по преддогу одборника г. Јована Максимовића. Оцборник г. Манојло Клидис противан је томе, да се ранијо донесене одборске оддуке у доцнијим седницама мењају, јер би се на тај начин увела врдо рђава пракса. Одборник г. Урош БлагојевиЛ је за то, да се усвоји овај захтев надзорника народних школа, јер се је, из ранијих акта, која се на ове награде односе, уверио, да при оценивању радова и изрицању ових награда, не може бити договора између писца и оцењивача. По сасдушању тога, — одбор јерешио: Да се остане при ранијој одлуци од 15. ов. м. АБр. 10854, донесеној по овоме предмету. VI Продужен је претрес у појединостима пројекта расхода буџета трошарине општине београдске за 1903 годину и по прочитању сваке тачке по особ, — одбор јерешио: Да се у буџет трошарине београдске ошптине за 1903 годину ставе и следећи издаци: 13. Награда жељезничком пореском поштанском особљу и лаборанту хиљаду седам стотина четрдесет динара. 14. Дневнице члановима трошар. савета по чл. 14. уредбе девет стотина шесет динара. 15. За карте жељезничке и путни трошак службеницима хиљаду седам стотина динара. између Драгутина и Милутина. Пахимер, говорећи о женидби краља Милутина Симонидом, прича како је Мчлутина Андронику гонила опасност од старијег брата . Стевана, који је, оступивши с престола, одвојио један део очевине у коме је владао и спремао децу којој ће после смрти предати престо у Србији. 1 То значи да се онда и у Византији знало, или бар мислило, да престо у ствари није Милутинов, него Драгутинов и Драгутинових потомака. Сем тога има још једна околност која би могла у многоме потпомоћи мишљење да Драгутин није напустио сасвим краљевску круну у Србији. Познато је да је он помоћу из тазбине збанио свога оца, 2 па је мало псгхолошки необично да човек, који је пре грамзио за ^.рестолом, сада га сасвим драговољно оставља и предаје другоме. Стога је скоро сасвим поуздано да је он престо уступио ради притиска неке јаке опозиције којој је на челу илиизање стојао његов млађи али активнији брат краљ Милутин. А не хотећи, или видећи да му није могуће, стати на супрот тој опозицији и бранити своја права, краљ се Драгутин решио да престо остави, али да га обезбеди за своје синове. И отуда је сасвим оправдано тврдити да је са Милу1 Расћппегеа, Ш>. III, сар. 30, р. 273—274. Пахимерове ће се речи иавеети мало даље. 2 Данило, животи краљева, 16—17.