Beogradske opštinske novine

Број 47

— 279 —

Год. XXI

смета нигата да буду бирани, ако су зато подобни задржао три кандидата за општин. пуномоћника и то: Драгутина Стаменковића, Димитрија Тадића и Павла Маринковића, да их излаже по годинама, не истичући ниједнога првенствено, остављавајући одбору на вољу, да ако жели, бира и кога од осталих кандидата. По саслушању тога, одбор је приступио тајном гласању с цедуљицама, предходно изабравши за бројаче гласова одборнике г. г. Манојла Клидиса и Др. Јована Ђурића. Пошто су цедуљице покупљеве од присутних одборника и пребројане нашло се је, да је г. Павле Маринковић, посланик Србије у оставци цобио: десет гласова, г. Димитрије Тадић, адв. седам, Драгутин Стаменковић саветник у пензији шест, Ђока Карајовановић, адв. три и Коста Томик, адв. три гласа. Како ни Један од кандидата није добио подовину п један више гласова од броја присутних одборника то је приступљепо на исти начин гласања тајно ужем избору између два кандидата, који су добили највише гласова и то: г. Павла Маринковића и Димитрија Тадића, По ноиовном тајном гласању и нребројаним цедуљицама нашло се јс, да је осамнаевт гласова за г. Павла Марипковића и шест за г. Димитрија Тадића,-шест је цедуљаца Оило празних. Према оваквом исходу гласања, одбор је решио: Да је за општинског пуномоћника изабрат г. Павле Маринковић, адвокат и иосланик Србије у оставци. Примедба. Одборској седници кад је ова одлука донесена није ирисуствовао одборник г. Дим. Тадић, као интересован.

НЕНОЛИКО ОПШТИНСНИХ УСТАНОВА ША ЗАПАДУ БКЛЕШКЕ ЈЕДНОГ ОПШТИНСКОГ ЛЕКАРА НАОТДВДК (6 4 ) Новлне по гробљима I Као год што смо ми наиустили Марково старо гробље, па изишли на Владановац, исто су тако и пештанци ирестали копати своје мртве у керепешком старом гробљу, па их сад износе на ново гробље, које је читав сат електричним трамвајем удаљено од саме Пеште. На том новом иештанском гробљу из далека се још види нова велељеипа чивутска синагога, коју саградише добровољним прилозима до близу милијон Мађара, мојсијеве вере, а с десне стране нове синагоге примеђује се тек кад се дође близу, једна дугачка, за спрат и по висока грађевина •са порављеним кровом. До те чудновате зграде отворене су велике вратнице за улазак у хришћанско одељење, а с друге стране вратница ударени су темељи за исто такву грађевину. Та зграда садржи модерна, у правом смислу речи вечна пребивалишта богатих грађана, који свак за се поручује у овој згради зидану гробницу. Те гробнице дугачке су колико мртвачки сандук, широке и високе су по 60 см. цементиране су изнутра, па кад приме у се свога госта, затварају се спреда мермерним илочама, чије се ивице опет цементују, те се тако гроб херметички затвара. Овако зазидани

гроб остаје по гробљанским ирописима вечито затворен. Зграда броји преко две стотине овзко зиданих гробова или криита, које у истини личе оним првобитним подземним рупама, у које су се први хришћани сарањивали по катакомбама. Средином зграде иде ходник, а десно и лево дужином и ширином леже крипте. На мермерном затварачу изрезано је име становника. Повеће породице закупе по неколико крита једну до друге, или једну над другом, да буду и у вечности у непосредном суседству. Крипте су веома скупе, једна стаје преко 200 круна. За то се ту већином и сарањују богаташи, који осим те цене могу подизати скупе надгробне споменике, који су нанизани по равноме крову ове зграде. Са крова се иде нарочитим гвозденим степенима у доње ходнике. Мртво се тело пак поставља на нарочити механизам, који сам силази доле и онда се на колицима вози куда и докле треба. Завођење ових хфиита, ево како се брани : У потпуно изолисаном простору без влаге и ваздуха, биће распадање човечјег тела у опште без икакве ' штетне последице по здравственост околине. Али кад се зна, да је распадање човечјег тела само један природни хемијски ироцес — сагоревање — и када нас даље искуство учи, да тај ироцес ваља што пре убрзати а не одуговлачити, онда нам је дужност покопавати мртве у земљу, кад модерно спаљивање још није добило опште примене у свету. Покопавање ваља обавити у онаквом облику, у каквом ће распадање ићи најбрже, дакле у дрвеним сандуцима и то директ у земљу. Код Чивута и дан данас важе ова правила. па је и код нас у почетку ваљада тако било. Пуста трговина с мртвим телима измислилаје металне сандуке и зидане гробнице. С тога смо најодсудннје противни подизању крипта, јер ће оне бити за непрегледан низ година извор своју могућих заразнихне пријатеља једне многољудне вароши. II На бечком централном гробљу видели смо један нарочити начин за сахрањивање сиротиње, који би дао лако применути и код иас. То су јевтини заједнички, отсшти гробови (Ма8»еп§тађ). Дугачки су но 10 метара а широки 4 метра, тако да 2 реда сандука могу један поред другога стати. Дрвени сандуци ређају се један уз други, нераздвајају се нимало земљом. Кад се доњи ред испуни заспе се гроб земљом за један педаљ, па се онда ређа други а за њим и трећи ред сандука. Кад се заједнички гроб са свим испуни затрпава се у једну општу хумку. Сродници умрлога добијају тачну нумеру и место, где им се рођак налази и они онда украшавају то место, или му га означе јевтиним гвозденим крстом или каменом. Време лежања траје 30 година и не може се обновити. Цена је незнатна, до 6 круна. Са истих разлика, због којих смо били противни зиданим криптама, одушевљавамо се овде заједничким, општим гробовима, јер видимо непосредан додир човечјег тела са земљом, т.ј. овде се примењује најбржи начин природног хемијског процеса — сагоревања. За то бисмо и препоручили, да се крајне нарцеле нашег гробља претворе у заједничке гробове са дужим трајањем а јевтинијом ценом. Десето-годишњи рок наших гробова и сувише је мали за потпуно сагоревање, па за то често и бива да нови, мртвац наиђе на старога у истом гробу. III На бечком гробљу опазили сами једну ситницу и она нас је одмах придобила својом практичношћу. Сетисмо се како је у нас. Мртвац се увози у гробље и довози до пред сам гроб. Ту га извежбани гробари изглоданИм кононцима, по неки нут доста вешто, спуштају у хладни гроб. Неки пут им се исклизи конопац, или се на изглоданом месту ирекине те се мртвац још последњи пут раздрма, као последњи покушај, да се није само утајао, те да иде жив под земљу или се и сам гробар оклизне или сруши са ровитим земљиштем, и оде заједно са мртвацем у јаму. Ово се дешава извежбаним гробарима, а може се замислити како је почетницима у том послу. На место нашИх вештака при спуштању мртвога тела у гроб, видели смо у Бечу нарочити аиарат за скуштање мртваца, који је пОстављен над отвореном раком. Апарат је од ливеног гвожђа, шири од раке за добрих 30 см. тако да се може ставити чврсто над раком. Више главе уздиже се гвоздена табла са разним украсима у виду крста и упаљене буктиње. Ова табла скрива на својој леђној страни чекрк са ручицама за управљање и њоме, па дакле и целим апаратом, руководи само један човек. Правоугаонички (сличан раци) шупљи простор овога апарата пресецају нопречке четир кајиша, који су с горње стране обложени кожицом, да дуже трају. Кајиши су скопчани и затегнути над раком нарочитим алкама. Сандук са мртвацем полаже се на затегнуте кајише. После завршног опела и последњег „вјечнаја", онај гробар, што стоји иза табле а више главе мртвацу, окреће полако чекрк и сандук се полако, без шума, као невидљивом руком подржаван, спушта у гроб. Колико пијетета према мртвацу у том човечанском спуштању у вечну кућу, колико утехе заосталим сродницима у том освећеном моменту, кад полако губе из вида свога, може бити, најмилијега. Кад је мртвац стигао на дно раке, одкопчавају се на свакој страни по два кајиша, те се обртом чекрка у супротном правцу могу подићи горе, те по ново скопчати и затегнути. Тако спремљени апарат преноси се лако на четир ручице утврђене на 4 угла овог апарата, на другу исконану јаму. Апарат је тежак до 100 килограма, те га два човека могу премапшти олако с места на место. Уз апарат иду и два гвоздена тањира за земљу, а такође и две гвоздене кашик^, којима се земља баца за нокојником. За употребу овог апарата бечка општина наплаћује. по две круне од лица; Фабрична му је цена 700 круна, дакле 350 погреба исплате га са свим. Ми препоручујемо нашој општини, да набави што цре овакав апарат. За неколико месеци ће га исплатити, па га на даље не мора наплаћивати; ако га наплаћује само по један динар од употребе имаће већ на крају прве године сталан цриход од овога практичнога апарата за спуштање мртваца у гробове.