Beogradske opštinske novine

Страна28

Општинске Новине

Осим т,ога плаћа се за товарење стоке у вагоне и за извагонирање такса: за вола 50 пара динарских, за свињу 20 а за овцу 5 пара дииарских, Оваква такса за подвоз стоке и подобна тарифа за подвоз осталих животних намирница жељезницом, учинила је те данас не само Цела Француска него и околне државе, нарочито Немачка и Италија, сваки дан суделују у онабдевању огромне пијаце париске потребама за живот. 2. Имала би општина завести нарочиту своју пијачну агентуру, у којој би био потребан број њених чиновника, којима би била дужност да на жељезници и на паробродској дебаркадери дочекују животне намирнице, које би произвођачи из унутрашњости слали на адресу општинске агентуре за београдску пијацу, да их примају, транспортују на пијацу и продају под непосредном контролом општинском а произвођачу новац пошаљу упутницом, задржавши, рецимо 1 % за свој труд. Да објасним овај посао примером: Сељак или баштован нпр. у Лапсву имао би да прада једно јуне или корпу јаја, или врећу жита, или котарицу зеља и поврћа или чабрицу кајмака, али он нема рачуна да се потруди због тога ни до најближе „чаршије" у Баточини или Багрдану, једно што би изгубио цео дан рада у њиви или на ливади, а друго што и на тим „чаршијама" није цена много боља за његове производе него што је у његовоме селу. Али када би тај исти сељак или баштованџија знао, да он може, не макнувши из свог села, без икакве дангубе, сваки дан да продаје своје производе на београдској пијаци, пошто би он имао свој товар само да адресира општинској агентури за пијацу београдску, и да га на железничкој станици преда, па више нема да се брине, јер ће му после два дана пошта исплатити новца, за које је његов товар у Београду продат, мање 1% провизионе агенција — онда би он, ја држим, врло радо слао на београдску пијацу све што има за продају. Што би важило за овога произвођача у Лапову, то би важило за све произвођаче дуж државне железнице и у оближњим селима. На овај начин, мислим, да би се на београдској пијаци створила таква утакмица (конкуренција) и толика понуда, да би цена свима животним намирницама морала пасти на свој природни ниво, да би маса пиљара и прекупаца, без икаквих принудних мера, била постепено принуђена да тражи другог хлеба; да би капиталисти који данас, у пркос слободнога клања, држе у својим рукама монопол меса, исти за навек изгубили. Наравно све оно може се тако постићи ако општинска агентура за пијацу буде у својим пословима апсолутна поштена, тако да сваки произвођач у унутрашњости буде уверен да му се од продајне цене његових производа ни једна пара неће закинути, осем оног провизиона 1%. А ово није немогућно постићи, јер ако општина ове своје агенте добро плати, ако им остави и онај 1% провизиона као мамузу на што већу вредноћу, онда ће ти општински чиновници имати тако знатне приходе на поштен начин, да ни један од њих неће ласно доћи у искушење да украде који динар, јер

неће имати рачуна да за такву ситницу ризикује своју лукративну службу, јер ће имати уверења да ни кмет, који је добро плаћен, неће имати рачуна да трпи ни једног лопова у општинској служби. Дакле, спуштене цене подвоза за животне намирнице, на железницама и паробродима које би се слале из унутрашњости државе на београдску пијацу, и савезна и вредна општинска агентура за пијацу, биле би у стању по моме немеродавном мишљењу, спустити знатно цене животних потреба у Београду, пре него што би општина била у стању саградити централну пијацу, кланицу и оборе. Ово је главно. А сад допустите да вам изнесем моје мишљење и о неким детаљним питањима. Односно хлеба, општина би имала да уради следеће. Чим јој срества допусте ваља да подигне покривену житарску пијацу. Ово би учинила не само да свагда у Београду буде за три месеца унапред потребна количина жита и брашна, што је врло важно у „гладним" годинама, у времену разних политичких и социјалних криза, него би и велики део житарске трговине краљевства ударио преко Београда, а то је једно од животних питања за трговачку важност наше вароши. Што се тиче цене по коју би се имао хлеб продавати у Београду, ту општини стоје два пута на расположењу: или да састави нарочиту комисију за хлеб у којој би били; представници општине, полициски чиновници и представници хлебарског еснафа, па да та комисија редовно сваких 15 дана одређује цену хлебу према таласању у ценама жита, млевења, подвоза, горива, надница, дућанских кирија и т. д. или да оснује хлебарски резервни фонд, који би изравнао поменута таласања, и који би учинио да цена хлебу буде увек једна иста, ма како разне цене биле житу и брашну. Ако би општина усвојила овај други нут, ево шта би ваљало урадити. Пре свега требало би израчунати из података за последњих 10 да 20 година средњу цену брашна и средњу цену свију осталих хлебарских трошкова, па узевши у обзир, да једна метричка цента брашна даје 130 килограма хлеба, ваљало би уз средњу цену свију трошкова хлебарских урачунати —56 динара за рад, то јест за претварање једне метричне центе брашна у 130 кила хлеба, и на тај начин би се добила стална нормална цена хлебу. Сад, ако би тачан рачун свега овога показао да би требало да нормална цена хлебу буде у Београду 20 пара динарских кило, онда би се хлеб по ту цену имао продавати и онда кад је цена брашну много јевтинија од средње цене нађене за дугачак низ година, али све што би хлебари на тај начин добили више, не припада њима, већ резервној хлебарској каси. Тако исто ако би цене свему ономе што је нужно за фабрикацију хлеба јако поскупиле, хлебац би се имао ипак продавати по 20 пара динарских кило, али све што би због тога хлебари штетовали, имало би им се накнадити из резервне хлебарске каее. Ова каса или фонд, ако би се оснивао у време када хлеб кошта саме хлебаре више од 20 пара на кило, морао би засновати једним малим зај-