Beogradske opštinske novine

Стр. 26 -

Опшгинске Новине

БЕОГРАДСКА СОЦИЈАЛНО-ХУМАНА ДРУШТВА: Слободан Ж. Видаковић г\ с Збрнњавање варошкнх мзлолетннх преступнино — Рад београдског дома Малолетника —

По€ле оветаког ,рата криминалитет је порастао у целом свету, а иарочито у многодбјудиим градовима. Крвави помор човечанства .изазвао је тешку економску криву, и још тежу моралну. Број криминалоида, како их назива Ломброзо, порастао је до невероватних сразмера. Великоварошки хохштапле рај, пре рата редак и прогоњен из друштва, постао је сада једном врстом професије. У великим градским центрима, читаве фаланге културних и лјолукултурних људи, нарочито из редова поратне омладине, живи на начин који је у својој суштини варалачки и хохштаплерски. Пред овим порастом варошког криминалитета застали еу забринути сви државници, научвици, хуманисти. Сваки је на свој начпн пропиаивао лек. Било је ту свачега: од безазлених предлога до полумера. Разуме се да се криминалитет, а специјално варошки, неда идеално искоренити при садашшим социјалним приликама. Њега и рађа и појачава на првом месту тешка криза живота. Њу ублажити значи ублажити и криминалитет. Али хумани људи, налазе — и то с правом налазе — да и лична иницијатива у том правцу није на одмет. У сваком случају она ће благотворно помоћи напоре меродавних из области социјалне и комуналне политике на сузбијању раав-итка варошког криминалитета. Ти лепи МОТИВ1И су руководили и неколико нашик јавних радника те су пре десетак година створили у Београду Дом Малолетника. Шта је управо тај дом? Нешто по замисли, а донекле и по унутрашњој организацији слично заводима за коракцију на западу. Разлика је у томе што су многи од тих завода ипак нека врста осуђеничке зграде, док су код нас они по својој похвалној психологији само хуманитарна установа, без сенке казнених завода. У овај Дом упућују се мушки малолетници, који се нађу у скитњи или живе од мањих и већих повреда закона. У заводу се прво лекарсш прегледају, окупају, преобуку, у заводској амбуланти излече ако су болесни (а многи су због страховито прљавих околности под којима су живели пуни кожних оболења), категоришу и упуте на принудно односно обавезно изучавање заната. Ту у заводу остају док не изуче један користан за-

нат као и излече често своју ранијихм животом већ нагрижену душу. Затим их Улрава Дома отпушта из завода и упослава. То је историја малих гамена од уличних кесароша и скитница до честитих и вредних чланова друштва! Београдски Дом Малолетника треба више гаматрати као угледну установу ове врсте за подражавање, а никако као установу која је решила код нас, па и за сам Београд, :проблем малолетних криваца. Она је шта више далеко од то:га. А није га решила само зато, што је овај Дом једина установа те врсте за две трећине југослоненске територије, околност не много ласкава за нас. У београдском заводу има свега 77 питомаца, а малих гавроша, које и данас васпитава улица и варошка калдрма, има Југославија бар 20.000. Годишње их београдски Дом Малолетника прима од 20—30, а само их београдска полиција кад су веће једномесечне рације протера по неколико стотина. То је још један доказ више да је питање ових установа за криминалистичку профиласку у варошима врло актуелно и врло важно. Са варошким женским заводима, корекционим у правом смислу, стојимо у Београду још горе. Морално посрнуле малолетнице предају се Београдском Друштву за заштиту посрнулих девојака. Управо, уколико оно има могућности да их прими. У пркос тешких напора, достојних сваке похвале, друштво још није стекло свој Дом. Велики број посрнулих девојака по изласку из завода пробија се тешко кроз живот и оне морално слабије понова отпочињу овој стари занат. Има и сјајних изузетака, али су немоћни да покрију ово зло. Зато би у истој мери требало решити и проблем материјалног, озбиљног оснажења ових хуманих друштава, која би се, материјално осигурана, могла потпуно развити и тиме се успешно бринути за све несретне малолетнице, неостављајући их као до сада, на пола пута, најопаснијој животној борби. На западу постоје нарочите варошке хумане установе, које пуштеним робијашима изналазе упослење и материјално их помажу да оснују какво било привредно .предузеће. Ни ту помоћ, који код кудтурних људи имају робијаши, код нас још немају женски и му-