Beogradske opštinske novine

Стр. 42

Општинске Новине

библиотека и еели, да су образованост унапредили више мртеи «его жив-и учитељи, библиотеке, које су се „у овакој властелинској, као и у бољој пучавској кући сматрале као неолходно потребно покућство". У ндућем ћемо чланку изнети детаљнији приказ међународног десетичног система класификације књига, а оеде ћеми се још у кра гко осврнути на једну ©ажну одредбу статута загребачке универзитетске књижвице из 1876 год., којом је — у о,врху што већег ширења нросвете — омогућено читање кшига не само у КЊИЖНИЦ1И', већ и вад књижнице, а и ван града Загреба. Статут је израдио познати дугогодишњи библиотекар Констренчић, а санкционисао велики песник, политичар, пранник бан Иван Мажура/нић. Видела сам мпого статута млађег датума, но овај статут — без обзира на чињеницу, да је стар неколико деценија — још и данас, и ПО' савесности обраде и по сивм моментима, који су у њима предвиђени, заузима одлично место. Статут сачињава читаву малу књигу од 79 параграфа. У мотивацији правилима стоје за то доба велике речи: „•Кн.ижнице 'Су уоиште врло знаменити фактори вишег образовања у свакој земљи, а за свеучилиште управо неопходно потребне; ну пошго би и најбогатије снабдевена кињижница остала закопано блапо, ако се не уреди и не управља тако, да буде сваком образованом држављанину, а особито свеучилишној младежи приступна, 1издаје кр. зем. влада. одел за богоштовље и наставу прилежећа правила, којим ће се задовољити силној, већ одавно осећаној потреби ове земље". Држећи се .основног принципа, да књижница мора бити доступна сваком образованом држављангану, 1Статуирано је у параграфу 40, да се књиге кр. овеуч. библ. адогу употребљавати: у читаоници, код куће, изван Загреба. Да би се осигурао новратак књига, студенти не могу добити потврде о завршеном семестру док књиница не назначи у њиховом индексу, да су све књи1ге вратили. Не студенти дају извеони ноечани полог, док је за цео низ особа, које посуђују књиге изван Загреба достатно, да за њих гарантира било месно ШКО1ЛСК0 равнател>ство, било 1старешина надлештва у коме се појединац налази на служби. Од колике је благодати ова установа, зна свако, ко се и мало бави: науком, било да то ради за лично задовољство, било ради неке друге сврхе. Кроз дуги низ година загребачка је универзитетска библиотека у многом погледу ва-

спитала своје клијенте: и књиге се релативно брзо враћају, у читаоницама је примеран ред и тишина, но остало је једно 1поље на ком ништа нису могла помоћи ни статута, ни строги кућни ред, и све претње, ни аргусове очи |Свих кустоса, а то је оно разноцветно подвлачење, чрчкање по књигама. Колико сам пута, радећи као студент у истој библиотеци, крај себе запазила колегу, или колегиницу, који су — кад већ нису имали ништа подвући, јер је цела страна од првог до задњег слова била иодвучена! — подвучане црте (поново подвлачили, или у најмањем елучају праеили мале „гласе" са стране, стављали ускличнике, упитнике и т. д. све чега :су се сећали, а што је било бар донекле у стању да да видљиви траг њиховом моменталном или трајном сваћању и осећању, које се поклаиало, или одступало од оног што јје говорио (сретни аутор те тако, услед разних шара и> јероглифа, на око веселе књиге. Да, ту ће чини се и остати труд узалудан, мало је читаоца, нарочито читаоца са урођеном нижом културом, који пре или после неподлегну овом ружном искушењу Истина :је, да овој слабости треба и даље стајати на пут; она се мора лечити бар колико је то магуће. Прво се седиште и наших библиотека налазило по старим манастирима у које се књи•га често и силом заклањала. Љубитељи старих издања, старих дела, које су монаси пиеали руком касно у ноћи, да како вели стари руски монах Пимен: „Вједајут патомки православних " и сад радо ходочасте гледају и проучавају благо, које се сачувало кроз векове. Колико је само људи иосетило стари: самостан на Пољудима крај Сплита, да се, сконцентрисан и смирен под упливом побожне ^манастирске тиш!ине, у оној надасве песничкој атмосфери, што је ствара велика природна лепота и Јвечни шум манастирских цимпреса, наше над књигом, који је пре неколико векова у доба, кад се ни властито и:ме није смело писати на нашем језику, израдио' овештеник пољудског манастира. И данас :је знаменита манастарска библиотека у Дубровнику, Фојници, Треату, прва са 20, а др^уге две са 10 и 11.000 књига. Од наших световних библиотека, Библиотека лГавног Генералног Штаба — основана 1862 — има 14.000 књига; Библиотека Народне Скупштине имала је 3.500 књига од којих понекоје у неколико сто-