Beogradske opštinske novine

Страна 16 — — —-■ ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ Д-р Милош Ђ. Поповић, лекар За београдску децу

Београд постаје све више велики прад, али мнопо више по. својим невољама, него по другим угодним особинама великих градова. Још пре рата, Београд је био познат као град у коме је био највећи проценат умирања од туберкулозе. И данас не стоји боље у том погледу. И уколико је он као велики лрад убитачан за одрасле, утолико је више убитачан за децу. Има томе ©ише узрока: Рђав и нехигијеноки станови, који су или влажни, или сувише теокобни без довољно светлости и ваздуха, и не само без вртова, него и без дворишта; нерационална и недовољна иохрана и сиромаштина великог броја становништва, недовољна нега и старање о деци и уопште поремећен породични живот; недостатак потребних установа за децу, како у погледу њиховог физичког тако и моралног васпитања и многобројне опасности великог града које угрожавају дечји напредак и опстанак. Све то створило је врло рђаво стање највећег броја деце у Београду. Децу у Београду можемо поделити на више група., и за сваку ианети у каквом се стању налази, и шта би за њих требало учинити да се њихово рђаво стање поправи. У Београду има врло велики број напуштене деце, т. ј. деце о којој се нико не стара. Још се није успело да се тачно утврди број такве деце. То би било могуће учинити само једним опсежним иопитивањем које би извршила стручно спремна лица.*) То би требало да буде први корак у рационалном збрињавању деце. И тако нрема утврђеном стању могле би се одредити потребне мере и средства за њихово спасавање. Старање о деци врше данас готово искључиво добротворна друштва уз извесну, новчану потпору од стране општине и донекле државе. Пре свега потребно је имати у Београду једну Централну Дечју Станицу, нешто слично томе што је била раније Државна Дечја Станица. У ту станицу, која би требало да буде уопште централа за целокупну дечју заштиту и помоћ, и која би имала овоје при-

*) Пре неколима годана у дечјој станиди имали смо једну добровољну сарадницу која је дала себи труда и у једној само улици на периферији Београда, идући од куће до куће иопитала стање деце. Резултат је био пораза«. Нађени су такви страшни случајеви какви се ни у најфантастичнијим криминалним романима не налазе. Али за цео Београд требало би наћи на стотину таквих вредних сарадника...

јемно одељење беспрекидно отвојрено, у коме би се примало свако дете, >за које се утврди да му је потребна помоћ. Пријем би се вршио без икаквих даљих формалности и докумената. Дечј;а станица треба да има свој секретаријат који ће водити евиденцију о свим^а дечј ,И1М установама. Из дечје станице упућивала би се деца најбржим и најкраћим путем у ону установу која је за дете потребна. При дечјој станици треба да буде и Централна Дечја Амбуланта да би се могла одвојпти здрава деца од болеоне, а ова би се упућивала у установе за лечење деце. За находчад и за одојчад, без матера и са матерама, које доје децу ностоје установе: Материнско Удружење, Српска Мајка, Кап Млека и Општински Диспанзер за Млеко. 'Материнско Удружење и Српска Мајка нису у стању да приме сву децу, и због тога би требало да се знатно прошире. Оба друштва не примају само децу и матере из Београда, већ и један знатан број из других места. Материнсмо Удружење подигло је и велики дом, али је пола дома морало да да под кирију, да би се могло издржавати, Мора се »аћи начина и средстава да се бар цео дом употреби за сврху којој је намењен. За сву децу која имају матере, али које не могу да чувају своју децу, јер морају да иду на рад, према узрасту деце, морају се основати, поред садашњих обданишта, бар по једно у сваком реону Београдском. И то за чување мале деце до две године чувалишта преко дана. Матере би своју одојчад евентуално преко дана један до два пута дневно обилазиле ради дојења. Друга деца би се преко дана чувала и хранила. У већим фабрикам^а и радионицама чморала би се у непосредној бливини подићи иста таква чувалишта за децу матера радница (наравио да би најбоље и идеално било, кад матере које доје малу децу не би уопште морале ићи на рад). За чување деце од 2—7 година потребно је имати исто толико обданишта, где би деца остајала преко дана и имала негу и храну. Ове установе имала би да издржава Општина и р'Одитељи деце, уколико то могу од својих прихода. За болесну децу имамо заразно дечје одељење, Дечју Срп | скО '-Енглеску Болнику и дечје Одељење у Женској Болници на Дедињу, обе последње установе ириватне. И оне су недовољне, те треба установити Општинску Дечју Болницу коју би сама Општина издржавала. Исто тако и питање снабдевање млеком