Beogradske opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 5

бројне установе разне врсте. И Министарство народног здравља, и .Медицински факултет, и Осигурање радника, и Општински санитет и приватна иницијатива ја!вљају се и стварају многобројне устамове за лечење и сузбијање заразних болести. У -своме раду на реор^анизацији санитета општииска управа мора водити рачуна о тим чињеницама и тражити споразумну сарадњу са тим установама. У ошивању својих установа мора избега1вати стварање паралелших установа, непо своја средства треба да троши на развијање рада установа, које !в ! ећ постоје, и за оснивање оних установа мо'је 1су потребне, а којих иначе нема. За шреглед оболеле сиротиње и прву помоћ пре рата је ностојала једна општинска амбуланта. Последњих подина је отворено још иеколико периферних амбуланта, и ако постоје и амбуланте уреда за ооигурање радника и трговачке омладине и амбуланте опште државне болвице и разних клиника. Све ове прегледају бесплатно сиротињу. Због тога су споредне општиноке амбуланте после неколико месеци рада показале незнатан рад и морале бити укинуте. Али и ако сем централне амбуланте није иотребно о.снивање нових периферних, потребно је нешто друго. У првом реду потребно је да општина склопи изввстан споразум о сарадњи са постојећим амбулантама болница и клиника, потребно је да општина обезбеди лечење евоје сиротиње и у тим установама и м.атеријалном иомоћи тих установа, те тако обезбеди и редовно извештавање 10 тим прегледима. Друго, општина мора јда омогући на другој основи него досада лечење и негу сиромашних болесника, ко'ји леже по кућама, у колико их не може на свој трошак да 1смести у болнице. То би се најбоље дало постићи како је то већ спрвео фонд железничара. Цео Београд треба изделити у реоне. У сваком реону треба да г буде један лекар, који по могућству у средини реона станује. Овај би лекар радио у »одређено време у општи1нској амбуланти. У његов(ом реону општина би му морала основати нарочиту ординацију или би он у одређено време примао у својој приватиој ордијнацији амбулантне болеснике и где би га по потреби могли наћи ради позива у куће они, који на то имају права. Можда би чак општина могла са лекарском комором сачинити и један колективан уговор о лечењу општинске сиротиње аа рачун општине са упутницом шефа општинског санитета. На тај би начин могли примити на себе ову бригу сви лекари, који пристају по том уговору да раде. 0 овоме треба промислити и ствар испитати, а нарочито лрорачунати трошкове за такав рад. Али једно је врло потребно. Општина мора имати известан бро-ј сестара - нудиља, које ће свакодневно обилазити болеснике,

који се лече о трошку општине, и старати се о њихЈовој правилној нези, дајући упутства. Ако би се спровела сарадња са постојећим установама за лечење (а можда би се могло и са уредом за осигураЊе радника), ашо би се између општинског санитета и тих установа ск^опио један споразум и извела што ужа веза, миелим да би .општина могла вр.Јо добро одповорити свима својим задатцима у овом 'погледу. Али ту не престају обавезе општине за лечење оболелих. И поред великог броја болесничких постеља, којима располажу општа државна болница, заразна болница и клинике, општи'на мора помишљати на подизање неких болница, које су потребне нарочито за београдско становништво. Овде долази из појмљивик разлога на ,прво место болница за туберкулозе, а потом за дечје болести. За лечење амбулантних болесника врло велику улогу играју нарочите установе, диспанзери. Поред прегледа и лечења те установе имају и посебне социјалне задатке. Оне проналазе оболеле или потребите, оне болеонике и њихове укућане обавештавају и поучавају, оне воде надзор и старање не само над болесницима него и над њиховим укућанима. Ове установе могу бити најбољи сарадници одсеку за лечење и 1одсеку за помагање сиротиње само, ако се организује правилна сарадња. Амбуланте би ове оне болеснике, који потребују нарочиту стручну поМ1оћ упућивале диспанзерима, а ови би све оне болеснике, којима је потребна нарочита помоћ, слали у одсек за помагање сиротиње. Исто таио ове би установе одабирале и оне, којима је потребна друга помоћ (склониште, оборавилиште, бање, санаториум, боља исхрана, дом за одојчад и т. д.) и упућивати одсеку за номагање сиротиње. На тај начин би се израдило и потпуније и целисходније социално старање о општинској сиротињи. За овакав рад би требало само предвидети што савршенију везу између свих ових установа, што би се најбоље посгигло прописивањем нарочитог правНлника о сарадњи свих ових установа. Остаје нам још питање, да ли треба општина да оснива своје диспанзере. После рата Министарсгво Народног Здравља основало је у Београду: диспанзер за туберкулозу, поликлинику за кожне и венеричне болести, завод за заштиту матера, одојчади и мале деце, школске поликливике. Српека мајка и Материнско удружење створили су такође значајне установе за збрињавање одојчади и мале деце. Њих општина и материјално помаже. Али и клинике имају своје установе са еличним задатцима. Ускоро ће прорадити и радничка обданишта за малу децу. Све су ове установе поглав1ито намењене Београђанима. Место што би општина гиодизала