Beogradske opštinske novine

О П Ш Т И Н С К Е Н О В И Н Е

Страна 37

Др. Марија ИлиН бибдиотекар ОгГШт. Београдске

Лепота и романтика наших градова

„И лреко силних р'јека триста, И тисућ гора и планина: Св-уд једно гњездо, птица иста, Свуд род и пјесма материна!" С, Т. Крањчевић. Ко би могао (не волети Београд и Загреб н онај велики ииз наших већих и мањих градова, што су сви тако богати и гаоноени на своју дугу и-сторију, јуначку и поносну старину, на своју улогу у изградњи наше престојеће велике југословенске и свесловенске културе, на подизању нашег села, на своју свестрану велику мисију!... Београд, као мајка руских градова, старизски Кијев над Дњепром, Њижии Новгород на утоку Оке у мајку Волпу — диже се иад машим сребриим рекама, стапа се с њима у див«у, хармоничпу целиеу, доминира са своје тврђаве далеким, широким шростраиством, иружа се у недоглед према сремској равиици, евоцирајући пред душевним очима слииу човека, који зиа и уме да ©оли, чије су руке увек раширене и спре : м«е, да приме у свој иаручај. Ратна бујица однела је много историјских сиоменика, ио они његов^ој величини не би могли ништа придодати, јер је у њему свака стопа земље, сва-ки камен, свака улица једаи велики историски спомепик, велика народна оветиња, а о« сам наш велики Јерусалим на Југу. Док дневни Београд тражи, да се -схвати лепота стварања, ухвати р-итам онажних рад.шчких гудараца, моји га испраплећу иовим, широким улицама, украшавају огромним палатама, док је он у дану сав у стварању, дотле. је у предвечерју, у ноћи и са Калемегда-^ј на и са Саве и Дунав-а — чије воде при бога -Ш том рефлексу електричне светлости потенцирају своју магичну привлачну онагу прелевајући се у безброј тонова и боја — неприсподобива лепотица, која би можда само могла наћи свој пандан у оним дивним оиисима, којим наша народна прича, црта лепоту девојку, којо| месец сија на челу, а сунце на грудима. ПЈ .ТО би могло заменити слику Београда г ледана са лађе, шта би могло побудити онај мистични осећај дивљења, што га у ноћно добз ствара стара тврђава својим бедемима, 1 -војим тамним ходницима, визијонарним рат ничким фалангама, које ноћу устају и по њој Дефилирају поздрављајући своје велике и неумрле војсковође, а шта тек може замениги онај осећај великог, -праведног поноса, коди^ испуњава душу свесну, да је овај град чије је име на свим језицима пуно толике

милине — наш, славенски, Српски, као и Хрватски, Словеначки, југословенски, да у његовој изпрадњи учестује једна цела, велика, млада држава, иојединац подједнако, као град и село, да је Београд нови славенски „Кицеж- град", који се дигао са дна језера, сија слободан и поносан, журећи великим корацима нашој заједничкој будућноСти. Док се даље, доле на југу ређа цео низ градова, моји се сеи такмиче, да у брзом темпу савладају прошле историјске недаће, дотле, даље на северу, на огранцима Загребачке Горе — далеко доле према долини ове исте дивне реке Саве, што се под Београдом, ■ екући сад пловно, мирно, поверљиво улева , у Дунав — стоји див: „Поврх старог Грича брда, Као јунак леп и млад, Смјеле главе, чела тврда, Славни стоји ЗАГРЕБ — ГРАД'. И у Гбрњем Граду и на Каптолу, са цркве Св. Катарине, Св. Марка, са поносне сголне цркве, чији се торњееи у побожном елану високо уздижу према плавом небу, брује зво на, а у црквама сагнуте глзве моли се народ, слушајући знамените старинске црквене песме, дивне звукове, који се разлевају по цркваним сводовима, оварују посебним светлом мученичко Христово лице и лице оног дивног а-нђела из најфинијег мрамора, што пригнут држи на овојим нежним плећима тешку проповедаоницу главне загребачке цркве. Свештеници полако ступају и у баоу понављају речи на старом латинском језику. Реалиост одлази у неку даљину, губи се у црквеној мистици, а људска душа на час заборавља све боли, одаје се некој тихој, смиреној радости, која, и кад прође, оставља свој дубоки траг једне искрене и дубоке емоције. У предворју просјаци, просјаци свих врста. Ево, ту је и стара грофица са Каменитих Врата. Згрчила се на половицу, наслонила се чврсто на 1СВОЈ штап, од целе фигуре најјасније се виде два мутна, старачка ока у којим би залуд тражнли траг иекадашње каприсне женске обести, која је старици помогла, да кроз своје некад тако фине и нежне прсте пропусти уз гласан смех цело Крезово благо и да се под конвд свог живота помеша с најгором људском бедом. Јесен је. Пред црквом, ,над градом виси лаки вео прве магле, грли нежну, златну фигуру Крупићеве Доре, несретне младе јунакиње Шенојина романа „Златарево Злато", којај је град подигао споменик, да овековечи давно доба сталешке борбе, народне романтике, која је у Дори на Шенојина уста