Bitef

ŠTA SAM HTEO DA KAŽEM

Zahvaljujud iskustvu koje sam stekao u radu na svojim dosadašnjim dramskim tekstovima, svaka odluka da ponovo sednem i počnem da pišem znači u osnovi svojevrsnu avanturu, jer je to proces uvek i ponovo uzbudljiv i zanosan kao putovanje u nepoznato. Pri tom, probitna zamisao, određivanje lica i njihovih međusobnih odnosa kao i unapred koncipiran događaj, ne znači ništa vise od običnog tehničkog okvira. Kolidne su poznate, uzete iz znanih iskustava i saznanja. Ali, prava, nova slika sveta sazreva u toku samog procesa stvaranja. Upravo zato sam uvek u nedoumci ako me neko zapita šta sam odredenim tekstom hteo da kažem. izmedu onog što sam hteo da kažem odredenim tekstom i onog što on zaista poručuje postoji neka razlika. Tek kada je delo završeno upoznajem svet koji je nastao, shvatam šta je u njemu novo, gde je u njemu ne misao već njegovo težište. Ovoc; puta su me, na primer, iznenadila dva definitivna smisla koja ću pokušati da označim ne kao poruku drame već kao svoje mišljenje o tome šta se u Kong r e s u zbiva. Prvi element nazvaću ( reč nije najsrećnije izabrana, ali teško da ću nad adekvatniju) nekom vrstom sudbine. Nešto što deluje medu ljudima, obuhvata ih i vlada njihovim životima; nešto što ima potpuno samostalan možda razvojni, možda ciklicni ritam, ali svakako ritam koji deluje svojom logikom. Ta sudbina, taj tok sveta, nedokučivo obujmijuje ljudske živote ill ih, pak, izlučuje. U takvom svetu nastupaju akteri Kongresa. Ljudi; aktivni, razumni, iskusni, ljudi od kojih svaki zna šta treba da čini kako bi njegov život pa i životi njegovih bližnjih ili čak i celog njegovog društva krenuo osmišljenim i korisno usmerenim putem. Svako pokušava da organizuje taj put svojom spoznajom, mišlju, voljom, aktivnošću, rizikom i snagom. Ali, u Kongresu se pokazalo da klješta njihovog razuma ne mogu obujmiti svet. Mogu mu se samo približiti i to samo ako je to u skladu s njegovim ritmom. Zato što svaki od aktsra, uprkos svega, čvrsto veruje da je njegova misao ona prava i da samo od toga, kako će suprotstaviti svoju volju drugima, zavisi da ii će se identifikovati sa istorijom i društ/om. Stoga je njegov sukob još oštriji. Oštriji i zato sto su njihove pobede i njihovi porazi, njihova »ratna sreća« često neočekivani, nikada sigurni i obicno sasvim suprotni od onoga čemu su stremili. Drugi smisao koji sam uočio u Kongresu, na prvi pogled je suprotan prethodnim, sudbinskom. Ipak, istovremeno mi se čini da je komplementaran, iako ne bih smeo da između njih definišem racionalnu vezu. Nazovimo je stvaralačka aktivnost ljudi. Da je, naime, sudbina kako smo je malo pre opredelili bila nešto jedinstveno, ljudi u Kongresu bi je ranije ili kassiije spoznali i povukli se u pasivan fatalizam. No, to se nije dogodilo. Aktivnost ljudi raste s njihovom nesigurnošću; svako od njih pokušava i kao svesno i kao društveno biće da omeđi što širi deo sveta oko sebe kako bi što sigurnije stao u njega. Svaki, u stvari, pokušava da obuhvati ceo prostor, all mu on uvek i ponovo izmice ispod nogu. Tako, iznenada, to su ljudi, koji su razborito uredili igra'ište na zamrznutoj red, ali kad je ojuzilo svako se hvata svoje sante i drži svog pravca. Mogućno je u drami primetiti da lična vrednost ljudi, njihov moralni lik, njihove dobre (ali i lose) osobine, osećanja i motivi prema svetu i njegovom toku nisu bitni. Čini se da je moralni i misaoni kvalitet njihovih ličnosti i njihove deiatnosti poseban problem. S tim mora svaki od junaka Kongresa sam raščistiti, jer je za uspeh njihovih nastojanja odlučujuće to što cine a ne razlozi iz kojih su se za neki čin opredelili.

Primož KOZAK