Bitef

Je krasno, okruglo!« Dakle to je pravi razlog I to, molim, doslovni. U pitanju je osobita, realizovana metafora: a nije li ova metafora u sustini groteskna? Kritika je već primetila karakterističnu crtu giumačke realizacije »Čudnog poslepodneva«: grčevito iskidani pokreti likova, dovode nas na misao da g aredstavi TT vezi .sa -utlscima iZ pn/ihfilmskih groteski i naivnim te£trom._Ali ako muškarac igra ženu, ili ako jèa?ra~ttChbsT prosîpa na drugu čorbu, pa čak ako se na sceni mokri, moglo b¡ se redi da se radi o niskoj inspiraciji, čak o vrsti najprizemnije komike. Al i posle svega što je već bilo rečeno, sličnost Smočekove drastične komike ili čak doza razvodnjavanja prvobitne naivne komike, ne može da nas prevari; osobenim načinom njene upotrebe kod Smočeka dostiže nove dimenzije, proširuje svoje prvobitno značenje. Jedan od najizrazitijih dokaza kako slična upotreba starih grotesknih postupaka postaje kod Smočeka sredstvo za real izaciju teme koju oseća na osoben način sigurno je način na koji se realizuje tema starosti u komediji »Čudno poslepodne«. Dovoljno je samo da se podsetimo na dečačke postupke glavnog junaka u trenutku kada vodi svoju neravnopravnu borbu sa izmišljenim napadačima, ispirisan čitanjem romantičnih priča: pred ñama se pojavIjuje ambivaientna scenska slika Ijudskog trenutka, ukazujući na groteskna viđenia liudakp. sndhiae _sa njpnim suprotnim, ayostrukim stranama recimo mladosti i starbst —— ugledane odjednom i üjëdno, Ovo se, naravno, ne tiče samo teme starosti, Kada mDštTarac u Smočekovoj postavci igra ženu, ne radi se samo o upotrebi prastarog teatarskog principa; smeh izazvan bizarnim skupom fenomena, prividno nespojivih, odjek je prastarog smeha prirode. Komika Smočeku ne služi samo iednnstavnnm ¡«jpnm/anjn; pre b.L mepli da gnvnrimn' rr..— shvatanjn. Mertntim, pFe svega je Smočekov smeh groteskan, s dvostrukim značenjem; radi li se o takvim životnim pojavama kakve predstavlja na primer Vratar iz »Lavirinta«, nailazimo na ivici smeha punog shvatanja, na smeh koji Je zao, ismevanje ako hocete na satiru. U ovom slučaju satiru, na temu tupe agresivnosti. Tema aaresivnosti ¡li naprosto nasilla le i u ovo! komëïïïïï realizovarîa nësaJE ricKi.

U početku »Lavirlnta« prvo moramo da zapazimo razgovor dveju starica. Jedna priča drugoj, nekakav krvav događaj, tačnije rečeno, njegove detalje. Dama večerima čita kriminalne romane. Njena prijateljica požudno guta svaki detalj. Tema nasilja u ovom Smočekovom komadu nije samo domen glavnog junaka. Međutim ako kažemo nasilje to nije potpuno tačno: u »Pikniku«, »Lavirintu« i »Čudnom posiepodnevu« radi se pre svega o uživanju u nasilju.

U »Pikniku« vojnici bez zapovednika odjednom zaborave na neophodnu opreznost: počnu da se ponašaju kao dečaci, Zabava dostiže vrhunac sveopštom tučom: tuca nije izraz netrpeljivosti već neka vrsta euforije; ti ljudi odjednom imaju osećanje slobode. Ali to osećanje je lažno. Smočekovi liknvi su liiiHi vePinom neslnhodni.—nečim— apiitavani, čaai£L.J_oaranL£S.nL CitiritiTnajrečitiji primer. To je Vladar iz »Lavirinta«. Čovek na ulazu ga neprestano pita jedno isto: da li je to odistinski lavirint? Odgovor na postavljeno pitanje, po mišljenju Vratara, nije u njegovoj kompetenciji. Ovaj čovek je tup. Ali to nije samo tupost öoveka, to je tupost njegove kompetencije, funkcionainosti, namenske redukcije, Vratar je svojevrsna ljudska parodija. Junak druge jednoöinke je parodija sopstvenih predstava o svojoj ličnosti: ovde se radi o naročitoj donkihotskoj modifikaciji.

63