Bitef

jan potocki

ivanov

Krejčin u suštini čisto pozorišni postupak upotrebIjava razna režijska sredstva i ističe ih u prvi plan. Takav postupak omogućava konkretnu primenu tipične scenske imaginacije i u neku ruku bi onome što se dešava na sceni mogao datl sasvim čitljivu višeznačnost i to samom savršenošću koja vlada organizacijom svih elemenata spektakla, među kojima su i glumci svedeni tako, doduše na ulogu dobro obučenih statists. Ipak, upravo je tako Krejča pružio glumcu nove, možda čak nesumnjive mogućnosti. Pre svega, odstranio je iz glumačke igre isprekidanost i fragmentarnost: namećući svakom liku aktivno sudelovanje u opštem odvijanju komada, on takoreći svaku sporednu ulogu diže na rang glavne uloge. Istovremeno, prisiljava glumca da odoli svim iskušenjima »verodostojnosti«, naturalističkoj igri, jer svaki trenutak njegove igre ima, u odnosu na različite planove stvarnog konteksta, vrednost siike koja se potvrđuje samo ukoiiko dostigne najveću unutrašnju dimenziju.

Ako Krejča u univerzumu komada naglašava pravo pojedinca na iičnu sudbinu i priznaje mu na taj način veći uticaj i odgovornost smanjuje se u stvari sukob između »heroja» i ostalih. Protivnici postaju u izvesnom smislu partner!, možda čak saučesnici. Pod pritiskom jedne sile veće od sume svih snaga prisutnih u delu, jedne bezlične i neljudske sile, odnosno jedne »situacije« u smislu istorijskom i egzistencijalnom razlike i sukobi između pojedinaca u najmanju ruku su delimično odstranjeni. Subjektivna strana zbivanja prelazi u zadnji plan, svet dominira čovekom a situacija njime upravIja. Pod znak pitanja stavljaju se u stvari pojmovi karaktera (koji uvek nose svoju suprotnost), čina (uvek sposobnog da se preokrene i takođe žrtve (koja uvek može biti sumnjivaj. Dve poslednje Krejčine režije imaju kao temu samoubistvo i apsurdnu smrt usred života koji se ne živi.

Istovremeno, naglašenije nego ikad, Krejča nam stavIja do znanja da je u »Lorencaću» i u »Ivanovu« reč o pozorištu. Giumci ne ulaze na scenu u svojim ulogama nego kao giumci da nam skrenu pažnju na protivurečnost, na dvosmislenost koje sadrže preživljavanje i predstavljanje, biti i pojaviti se. Ono u šta mi verujemo samo je fikcija dodata stvarnosti, igra maste. I pošto je sve učinjeno da budemo übeđeni u autentičnost zbivanja, spektakl se na kraju prekida, odbacujući nas u stvarnost i ravnodušnost, iz kojih se pokušavalo da nas iščupa za izvesno vreme. Likovi drame napuštaju scenu ponovo kao giumci i prelaze ne primećujući ga preko leša Ivanova, jedine ličnosti koja na sceni »izašla iz svoje uloge« čija je autentičnost ostala netaknuta, ujedinjujući u sebi stvarnost i života i teatra. Ravnodušni, oni prekoračuju preko tela Ivanova kao da je kamen na drumu. Sa smréu

44