Bitef

prolaze kroz čitavo podruöje pozornice. Njihovo neprekidno kretanje ugrožavajući gledaoee i primoravajući ih da beže predstavlja i sredstvo napada i sredstvo komunikaeije. Akcija je podeljena na narativne blokove, od kojih svaki odgovara različitom motivu poeme i posebnoj scenskoj sintaksi. GONJENJE LJUBAVNIKA. Prva faza se razvija, sa zatvorenim scenama, u šumi (koju izvodi publika) u kojoj paladini, bežeći iz Pariza, lutaju u potrazi za svojim voljenima. Sedam ili osam nogara klizi kroz gomiiu gledaiaca, obično se zaustavljajući na cetiri periferna mesta. Orlando, Rinaldo, Bradamanta, Ferau, Sakripante, Astolfo i Andelika pojavljuju se i nestaju, prateći se međusobno na konjima usred iznenađene publike, recitujuéi monologe ili se prepuštajući istovremenim dijalozima na različitim mestima i konaöno zapadajući u besne dvoboje mačevima sa svojih matalnih konja. DVE MELODRAMATIČNE PRIČE. Po završetku prve faze, otvaraju se dve zavese i na dva kraja pozornice odvijaju se istovremeno dve epizode, Olimpije i Pinabela, koji pricaju Orlandu i Bradamanti povest svojih jada i svoje složene pustolovine: price o jurišima, krvi i čarolijama sve to začinjeno preteranim karikaturama mehanicke vrste, grotesknim plastiönim figurama, iznenadnim razotkrivanjem mehaniökih trikova ili novih bliskih mašina unutar dve pozornice prenošene nogarima kroz središte. ZONA MAGIJE 1 ČUDESA. Pojavljuju se čarobnici i umnožavaju čarolije. Pojavljuje se nekoliko nogara sa pozornice na kojoj se Bradamanta borila, dozvoljavajući joj da pode na ’planinu' (u stvari potpuno ravnu), koja ukoso preseca čitavu pozornicu; tu se junakinji pridružuje čarobnjak Atlante koji je sjahao sa Pegaza, i tu ona uspeva da ga nadvlada pomoću prstena koji čini Ijude nevidIjivim. U meduvremenu, izvode se druge igre i druga se čudesa đogađaju na drugim nogarima guranim poboöno: prizor sa Alcinom, prizor s fratrom-isposnikom koji napada Andeliku i prizor kad lepa Melisa obavlja svoje čarolije. OSLOBAĐANJE NESREČNIH GOSPA (u Ijubavi ili inače). Na dve paralelne pozornice nalaze se Izabela, zatvorena u pećini-kavezu razbojnika, i Andelika, koju su gusari Ebude ostavili na steni da je proždere čudovište. Biizu sredine pozornice nalazi se Olimpija, koju je ljubavnik ostavio na ostrvu. Jedna po jedna biva osiobođena, prvu oslobada Orlando, drugu Rudero na Pegazu. Medutim, najspektakularniji prizor je Orlandovo oslobadanje Olimpije, takođe ugrožene od čudovišta: dok Orlando juriša naoružan lengerom, nogara na kojima je stajalo čudovište razdvajaju se i ogromno biće raspada je na dva delà; junak upada u žrtvu, dajući utisak da je propao; zatim Orlando pliva natrag do svog nogara-čamca, tačnije rečeno drže ga na rukama nekoliko glumaca a on pravi pokrete kao da pliva. PARODIČNE SCENE ismevaju mađisko-ljubavne epizode ili viteške epizode. Ako Je ton od pocetka ironiöan, sada postaje vulgaran i plebejski: tekst je gotovo zloupotrebljen. Ovde su neki od najbogatijih trenutaka čjtavog spektakla, jer su stihovi recitovani gotovo svuda; na dve pozornice (akcija na

jednoj od njih vrši se usred gledaiaca, jer je tamo postavljeno nogare na kome se nalazi jedan od vitezova, Mandrikardo] ; na dve uzdužne strane područja pozornice, gde čitav niz nogara obrazuje dve platforms na kojima stoje mnogi glumci; a peta akcija odvija se gotovo u središtu gledališta. Tu je epizoda sa ženama übicama koje u svoj grad primaju samo muškarce koji mogu istovremeno da vode ljubav sa deset žena, kao i cetiri drugs složene, nastrane akcije, vikane i glumijene u frenetiönom ritmu. Svaka od njih podvlači vizuelno, spektakularno, groteskno i vulgarno, naročito u epizodi žena übica, koje izgledaju prostački i izazivački. Nemoguće je zalaziti u pojedinosti svih pet epizoda. Giedalac koji želi da stekne opštu predstavu ovog delà igre može da stoji biizu sredine, podjednako udaljen od razliöitih hepeninga, i da siusa konkretnu muziku iskidanih istovremenih poklika, uzbudenog isprepletanog dijaloga, reči bez konteksta, ili eiste zvuke: tačni kontrapunkt živahnoj akciji na svim stranama. Ovo je trenutak totalne zbrke, a istovremeno pauza i veza između najznačajnijih i najjunacnijih delà. ATLANTEOV ZAMAK. Po gotovo sasvim mračnoj pozornici, nošene na pet nogara, prozraöne metalne kocke klize ka sredini. Svaka kocka ima jednu stranu otvorenu. To je Atlanteov zamak, čijih pet paviljona, ili kaveza, drže zatvorene razliöite vitezove i njihove gospe. Ruđerov krilati konj obleće oko kaveza a svaki od likova žalobno priča svoju povest. Najzad, Astolfo izgovara čarobnu formulu i zamak se raspada (svetlost se gasi a nogara brzo rasturaju). Ostaju samo Ruđero i Bradamanta, na nogarama u sredini; ovo dvoje se konačno prepoznaju i prepuštaju Ijubavi u prizoru s mnogo ironiöno melodramatskih obrta. OPSADA PARIZA. Mavarski napad na Pariz je najaktivniji prizor i istovremeno najopasniji po publiku. Zavese na dve scene dižu se istovremeno. Na jednoj sceni nalazi se tvrđava Karla Velikog simbolizovana drvenom kulom s malim kulicama i kraljem na vrhu. Na drugoj sceni naiaze se legije neprijateljske ivojske, naoružane dugačkim drvenim kopljima, na konjima svaki konj na zasebnim nogarima. Kula Karla Velikog pomera se na jednu stranu pozorišnog podrueja; tri grupe neprijateljskih vitezova razvijaju se u obliku lepeze, dodiruju grad-tvrdavu kopljima i okreću je. Sledi napada Rodomontea, koji skače s konja na tvrđavu biizu Karla. Bitku konačno presuduje Rinaldo, koji sa odredom engleskih vitezova stiže da oslobodi grad. U ovom času publika je saterana na ivicu pozornice, dok u sredini izvođači napuštaju nogara, pa se bitka razvija na nivou gledaiaca. Bosonogi glumci prikazuju istrebljivanje Mavara. Najzad je prostor posut poginulim ratnicima, dok im preživeli ukazuju poštu. KRAJ BITKE I ORLANDOVO LUDILO. Publika je još uvek sabijena na ivicama pozornice. Poöetni vertikalni napad praćen Je horizontalnim širenjem koji odgovara humanijem i više sažaljivom stavu prema žrtvama. U sredini Dardinelo, Zerbino, Kloridana i Medoro stoje jedan iza drugog. Rinaldo übija Dardinela; Kloridana i Medoro pevaju ljubavnu pesmu; Zerbino se baca na njih dvoje; Medoro je ranjen a Kloridana se übija iz Ijubavi prema njemu. Pojavljuje se Andelika i zaljub-

Ijuje u ranjenog Medora. Orlando ih zatiče. Andelika, koju on prati od početka, sada pripada drugome. Orlando poludi. Najpre njegovo ludilo ima oblik razjarenog besa: skače na pozornicu, grab! neprijatelje i baca ih na gomilu. U međuvremenu mali čobanin prolazi duž zida gde stoji publika i poluglasno šapuče povest junakovih ludačkih delà. Na jednim pokrajnim nogarima Andelika i Medoro proslavljaju svadbenu nod. Orlando govori clugački, bezumni monolog, na velikoj nepokretnoj platform! u sredini pozornice velikom bokserskom ringu oko koga je okupljena publika. LABIRINT I NOVELE. Dok Orlandove nogare odlaze, dve složene strukture od šperploče i gaze, kreću sa dva kraja pozornice, prema sredini gde se spajaju i tako obrazuju jedan labirint koji zahvata .gotovo celu površinu pozornice, zatvarajući u sebi glumce i deo publike. U svakom od otvorenih kaveza, kroz koje publika može da prolazi, nalaze se glavni glumci spektakla (i poeme) i recituju monologe i ponavljaju svoje podvige. U međuvremenu, na cetiri strane scenskog prostora, u četiri niše, recituju se četiri novels (Fijameta; sudija Anselmo; novela o Napu; Rićardeto i Fiordispina). Ove novels su u stilu Bokača; nezavisne su od glavnog sižea poeme, mada čini njen integralni deo. Svaku novelu recutuje pet ili šest glumaca, postavIjenih doslovno jedan iznad drugog Jer je prostor stešnjen. Vise od deset akcija odvija se istovremeno. Jezik je eksplozivan i haotičan, a dijalog između glumaca i publike gotovo potpun. Astolfo se na Pegazu uzdiže iznad sredine pozornice, polazeći na mesec da Orlandu povrati razum. Njegova invokacija završava spektakl. Vokalno recitovanje pedeset i pet glumaca je stilski raznovrsno, mada su ovi stilovi od drugostepenog značaja, uzimajući u obzir složene fizičko kretanje u predstavi i znaöajnu ulogu publike u akciji. U duhu vašara ili praznične svečanosti glumci dozvoljavaju sebi veliku slobodu u improvizovanju uloga i korišćenju izanđalih trikova scenske recitacije. Veći deo predstave sastavljen Je od monologa, opisa i prizivanja. U onim prizorima gde ima najviše dijaloga, glumci međusobno razgovaraju s velike razdaljine. Dijalog uvek služi kao podrška fizičkoj akciji. Rezultat je nagomilavanje popularnih elemenata, što obuhvata ne samo glumu, već i kostime očigledno preuzete iz melodrama devetnaestog stoleća, ali donekle raznorodnih po stlu. Oni čine kontrast sa jednoobraznim izgledom plehanih konja i nogara od neotesanog drveta scenografa Überta Bertake. Ronkonijeva režija podvlači različit stilsko-interpretativni ton svake scene. Početni ton kombinuje objektivno izlaganje sitacije i patetična prizivanja Ijubavnika: ključni likovi su verovatno Astolfo, koji recituje otvaranje poeme kao telal na karnevalu i nežna Andelika, u izvođenju Otavije Pikolo, usrdne u bežanju od vitezova, koja se pridržava realističke svežine zajedno s nešto akademske preciznosti, slično mladoj naivki. U drugoj sceni osnovni ton je melodramatski a Stil recitovanja obuhvata prekomerno podvlačenje gestovima koji prate i dopunjavaju izvikivane, emfatične stihove. Marianđela Melato kao Olimpija postaje mehanička figurina a njen komični efekat proizlazi iz retorskog vokal-

35